Tekst  i ilustracija: Željka Mićanović – Miljković 

Izvod iz rada ’’Transponovanje kjniževnog u scenski tekst’’
(doktorske studije Scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu) 

“Sva ta moja neodlučnost, koja se kreće između gledanja na grad iznutra i spolja i koja me čini kako subjektom tako i objektom zapadnih pogleda, kao što ponekad osetim dok rasejan idem ulicama, dovodi me do toga da stvorim ideje o gradu koje su uvek klizave, promenljive i jedna sa drugom u sukobu: niti se u potpunosti osećam ovdašnjim, niti u potpunosti strancem.” (Orhan Pamuk, Istanbul uspomene i grad)

 

Godinama putujući, obilazeći, nailazila sam na najrazličitije postavke, zgrade i kolekcije. Od onih klasičnih, do savremenih zdanja, svaka je sa sobom nosila određene ideje.

Ono što je zanimljivo, je da vremenom, od impozantnih muzeja sve veću znatiželju u meni bude male kolekcije, intimni, pokretni prostori, skoro pa kabineti retkosti, otvoreni za javnost.

I ja na svojim mapama njima pružam sve veći prostor.

Neminovna promena življenja, preopterećenost informacijama i stalno ubrzanje podstiču želju za stabilnošću i traganjem za intimnim prostorima.

Jedno takvo mesto je Muzej nevinosti u Istanbulu, koji je u sebi spojio dve moje velike ljubavi, muzej i knjigu. Prostor koji odaje stabilnost, a zove na promene. Koji se čita u beskonačnost, budi radoznalost i spoznaju prolaznog.

U kome se na trenutak zastane, osmotri, i odakle promenjeni krenemo dalje.

Ovim radom bih htela da osvestim važnost upravo jednog takvog muzeja, ne samo onog u svom tradicionalnom izdanju, kao čuvara jedne kulture. Pridavanje važnosti malom, skrivenom muzeju, često neodvojivom od književnosti i svakodnevnog života. Koji čitamo kao zapis, knjigu, dnevnik, koji izlazi iz forme knjige i osvaja prostor elementima scenskog. On daje značaj nama malim ljudima, kojima su upravo ti muzeji i posvećeni.

 

“Te noći sam shvatio da moj muzej treba da ima katalog u kome bi na podroban način bile ispričane priče svake pojedinačne stvari u njemu. I to treba svakako da bude priča moje ljubavi prema Fusun i mog obožavanja. Svaka od stvari koja je u senci na mesečini izgledala kao da je u praznini, ukazivala je na nedeljivi trenutak, baš kao na Aristotelove nedeljive trenutke. Kao što je prema Aristotelu vreme linija koja sjedinjuje trenutke, shvatao sam da će linija koja spaja predmete biti jedna priča. Dakle jedan bi pisac mogao da napiše katalog mog muzeja baš kao što piše roman. Nisam želeo čak ni da pokušam da sam napišem jednu takvu knjigu. Ko bi to za mene mogao da uradi?” (Orhan Pamuk, ‘‘Muzej nevinosti‘‘)

 

Knjige Orhana Pamuka nižu se poput biografije u delovima, memoara jednog grada. Nije bilo neophodno u svakoj kroz naziv provući i sam grad, već prvim redovima uvučeni smo i plovimo kroz njegove mahale.

Još od vremena u kome je pisao “Crnu knjigu” osamdesetih godina prošlog veka, Pamuk se nosio mišlju da napiše “roman-enciklopediju”. Vremenski se to poklopilo sa vojnim pučem koji se zbio u Turskoj, i mnoge njegove kolege izgubivši poslove počele su da rade na pisanju enciklopedija, koje su u to vreme u Turskoj doživljavale procvat. Poruke koje je dobijao da bi bilo interesantno da se pozabavi pisanjem enciklopedije- romana, urodile su plodom. Želja se istovremeno razvijala u težnju da napravi muzej, čije će mesto naknadno tražiti. Tragajući za predmetima, osmatrao je iznova i iznova svoj grad i šunjajući se kroz njegove uličice ne bi li nabasao na idealno mesto u koje bi smestio srž redova svog Muzeja nevinosti.

 

Detinjstvo je proveo slikajući i tek sa dvadeset tri godine, odlučivši se za poziv pisca, bacio je četkice i platna.

Nikada on njih nije stvarno pobacao, jer kroz romane mi neprestano u redovima i između njih čitamo slike, oslikane reči, koje kroz slova prikazuju sudbine, predmete, ulice…

 

Kako je i sam rekao, posle romana “Zovem se crveno” u kome su slikari glavni likovi, on i dalje mašta o slikarstvu, a slikara u sebi koga je ubio kada je imao dvadeset tri godine, izvukao je iz dubine svoje duše i pustio ga na sto da se tu ugnezdi.

 

Poput Wunderkammera Muzej nevinosti je skup najrazličitijih predmeta, koji istovremeno predstavljaju i šarolikost i jedinstvo sveta, i potvrđuju ključnu ulogu čovečanstva u njemu. Pisanje romana je povremeno uključivalo prisećanje na predmete i slike prošlih vremena. Sortirajući ih i smeštajući ih zajedno proizvodilo je nešto novo, između ostalog tako je i nastajao ovaj muzej.Pamuk kao antropolog svog ličnog iskustva se često osećao više kao zanatlija nego kao pisac.

 

I upravo zato nam širom otvara vrata svog kabineta retkosti, još jednom podvlačeći ulogu muzeja kao skromnih zdanja koji bi trebalo da odaju poštovanje ulicama, radnjama i kućama iz susedstva i da ih pretvore u elemente svojih izložbi.

“Ja volim muzeje i nisam usamljen u otkriću da me oni čine sve srećnijim iz dana u dan”

Ranije u Istanbulu, kao i u mnogim drugim gradovima, postojalo je manje muzeja. Većinom su to bili istorijski spomenici, impozantne građevine. Vremenom broj muzeja se povećavao a njihova dimenzija se često  smanjivala. Ti muzeji su svojom veličinom usklađeni sa veličinom čoveka i njegovih potreba. Svaki od njih predstavlja jednu priču, roman.

 

Ne treba smanjiti važnost muzejima poput Topkapija, Luvra, ili Prada, ali oni ne odgovaraju na pitanje kako bi moderni muzej, i muzej u budućnosti trebalo da izgleda. Njegov zadatak je da isprati razvoj i osavremenjivanje pojedinca, čoveka, koji traži smisao u svakodnevici. On se retko okreće ka prošlosti kao predstavi nedodirljivog. Njemu je potrebno ispričati o dodirljivom, svakodnevnom, običnom. Njega zanima prošlost, sadašnjost i budućnost naroda ali prikazana kroz prizmu jedinke, isticanja čovečnosti u pojedincu.

 

Preteču “intimnih muzeja” u Turskoj možemo potražiti u domovima tzv. “sakupljača” koji su svoje mizerne živote živeli maltene skriveni od očiju javnosti.

 

Životarili su sakupljajući sve i svašta u nadi da će jednoga dana to neko shvatiti i da će ti predmeti pronaći svoje mesto u nekom od muzeja.

U tim “kućnim muzejima” oseća se dah beznađa, a istovremeno i nada da će jednog dana neko otkriti njihovu pravu, skrivenu vrednost.

 

Ideja da stvori svoj muzej, u Pamuku se rodila kada je 1982. prvi put upoznao princa Ali Vasiba, unuka sultana Murada petog, proteranog iz Istanbula 1924. kada je stvorena Republika Turska, a pala Otomanska država.

 

Živeo je u Aleksandriji, leta provodio u Portugalu, većinom družeći se sa kraljevima i prinčevima evropskih zemalja sa kojima je delio sličnu sudbinu.

 

Na večeri na kojoj je bio i Pamuk, na kojoj su o prinčevom zapošljavanju razgovarali, neko od prisutnih je došao na ideju da bi za princa najbolje bilo da preuzme mesto vodiča u Ihlamur palati u kojoj je proveo detinjstvo.

 

To bi se moglo nazvati kamenom temeljcem ovog romana i ovog muzeja o kojem je i sam tekst.

Pamuk je u tom trenutku povezao želju za stvaranjem enciklopedije – romana i mesta na kojem bi se ta radnja razvijala. U njegovoj glavi od samog početka roman i muzej su nastajali istovremeno. Još na toj večeri Pamuk je zamišljao princa, kao Kemala koji vodi posetioce i priča im o svakom predmetu, o njegovom značenju, značaju za njega lično i o samoj sudbini i njega i svih predmeta kojima je prostor okupiran.

 

U intervalu od 2002-2005 godine dok je prikupljao predmete po Čukurdžumi obilazeći nepretenciozne antikvarne radnje, tek posle je razumeo razlog zašto ga je ulazak u te radnje toliko privlačio. Osim traganja za potencijalnim interesantnim objektima iz Fusunine i Kemalove priče ulaskom sa haotične istanbulske ulice u hladnu, prašnjavu radnju, odsečenu od spoljnjeg sveta omogućio mu je da utone u svet prošlosti.

 

Ulični zvukovi bi ga vratili u realnost i dali do znanja da ga upravo to uranjanje u te skrivene dućane podseća na ulazak u muzej i na buvljake koji su živeli odsečeni od gradske vreve.

 

Tu se njegovo i Kemalovo mišljenje o definiciji muzeja približava jedno drugom. Za razliku od opšte prihvaćene prvobitne definicije da je reč muzej nastala od starogrčke reči i da znači svetilište muza, po Kemalovom mišljenju koren možemo potražiti u reči mauzolej. Dopadalo mu se što je ta reč poticala iz turskog i što je Muzej nevinosti na neki način pokušaj povratka tradiciji.

 

Često je pričao o monumentalnom mauzoleju, grobnici Mauzola, satrapa Karije, u Halikarnasu (današnji Bodrum) koji je vladar sagradio i gde su on i njegova žena Artemizija zajedno bili sahranjeni. Po tome je reč mauzolej i dobila ime, a predstavlja veliku i impresivnu grobnicu, najčešće za preminulog vođu ili neku značajnu osobu. Taj mauzolej iz Halikarnasa predstavlja jedno od 7 svetskih čuda starog sveta. Kemal je takođe često pričao i o Tadž Mahalu, mauzoleju posvećenom omiljenoj ženi Šaha Džahana (vladao je od 1628- 1658) , Mumtaz Mahal.

Za ovaj naš “mauzolej” savršen ishod bi bio da je postojala mogućnost da se Kemal i Fusun sahrane jedno pored drugog.

 

Kemal je znao da to nije moguće u sekularnoj Turskoj pa je bio spreman, i zadovoljio se da ostavi bar sitne tragove postojanja njih dvoje.

 

Predmeti koji bi tu bili postavljeni, značajni za oboje, kao u pravom mauzoleju i ne bi bili prikazani očima javnosti.

 

Kada su tretirani sa ljubavlju i pažnjom naizgled banalni predmeti u muzejima, poput fotografija broda, šolja za kafu, dokumenata, mogu privući mnogo više pažnje nego što su ranije imali. Dok je radio i postavljao ih po svom radnom stolu, predmete koje je sa ljubavlju pronalazio i kupovao Pamuk ih je zamišljao kao objekte koji su nekada pripadali životima stvarnih ljudi.

Posmatrajući ih intenzivno, doživljavao je njihovu međusobnu komunikaciju.

 

Sebi je postavljao u kontinuitetu pitanje zašto niko pre njega nije uvezao priču i muzej u jedno?

Još jedan od razloga za želju za takvim muzejom je što uz pomoć predmeta može da se otvori komunikacija čitavog jednog života.

 

Obzirom da u islamskom svetu slikarstvo još uvek nije skroz ukorenjeno, predmeti mogu biti dobar način da se stigne do ljudske duše, a muzeji su upravo idealna mesta za njihovo smeštanje.

 

Dugogodišnje priukupljanje predmeta, Pamuk je krunisao takođe intenzivnim osmišljavanjem postavke svake pojedinačne kutije.

 

One prate poglavlja knjige, predmet po predmet.U proleće 2011.za trenutak je prestao da bude pisac, i vratio se svom prvobitnom zanimanju, slikarstvu.

 

Njegova kancelarija je postala sto na prvom spratu muzeja za kojim je intenzivno radio poput scenografa, gradeći scenu po scenu svoje priče, upotpunjujući ih zvukovnim i video elementima.

Samo u pojedinačnim slučajevima gde unutrašnji izgled vitrina još nije završen ne možemo videti sve predmete.

 

Kao i poslednja poglavlja, posle Fusunine smrti, predmete možemo pronaći u potkrovlju po drugačijoj logici od one sa kojom smo se, obilazeći muzej, suočili.

 

Najveći deo romana, kako kaže Pamuk, je baziran na onome što je saznao iz razgovora sa Kemalom. Prikupljane predmete i fotografije su zajedno pregledali, ali posle smrti Pamuk se više puta pitao kakvo bi mišljenje Kemala bilo u vezi sa postavkom i odabirom eksponata za muzej.

Misao koju je prihvatio kao vodilju, je da ono što je za muzej najvažnije su, Fusunina i Kemalova osećanja kao i sam duh muzeja.

 

Ono što ovaj naš Muzej nevinosti odvaja od svih onih koje sam obišla je što on bez knjige ne bi postojao. Njemu je knjiga dala život. Ona je njegova konstrukcija, njegov arhitektonski plan i suština. I zato pisac kaže, možete pročitati knjigu i ne otići u muzej, ali je bolje da je pročitate pre nego što ga obiđete. On je na svoje pitanje dao sam sebi odgovor, a i nama… Sada znamo da može da se poveže knjiga i od nje nastane muzej.

Pročitavši je, već ste bili u njemu.

 

Kada su u zimu te 2011. prethodno pristigle vitrine u muzej, bile popunjene, i kada je stao i osmotrio sav uloženi rad, pogledavši kutije sa detaljno osmišljenim eksponatima unutra, stepenice, kao i celu građevina u ostvarenom harmoničnom odnosu, Pamuk je shvatio koliko je sretan i da je upravo sreća možda najvažniji odgovor na pitanje koje je sebi u kontinuitetu postavljao:  “Zašto želim da napravim muzej?”