Sedmorica veličanstvenih – II deo

[vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Priredili: Ljubica Slavković i Aleksandar Marković Foto: Slavomir Matejić   Kao što smo i obećali, nastavljamo da podsećamo na sedam bardova slobodoručnog izraza, u ovom nastavku predstavljamo vam prof. Branislava Milenkovića, prof.arh. Slobodana Miću Rajovića i

5
(2)

Priredili: Ljubica Slavković i Aleksandar Marković
Foto: Slavomir Matejić

 

Kao što smo i obećali, nastavljamo da podsećamo na sedam bardova slobodoručnog izraza, u ovom nastavku predstavljamo vam prof. Branislava Milenkovića, prof.arh. Slobodana Miću Rajovića i Zorana B.Petrovića.

Arhitektura je, kao i druge tehničke discipline, odavno prešla u svet digitalnog. Arhitektonsko stvaralaštvo danas je neodvojivo od tzv. računarski potpomognutog dizajniranja – CAD-a, od brojnih softvera koji mogu da dočaraju prostor u širokom kreativnom spektru percepcija i da daju odgovore na tehničke izazove koje ova inženjerska nauka podrazumeva. Ipak, iako mnogi arhitekti danas mogu bez njega, slobodoručni crtež je u arhitekturi nezamenjiv. Bilo da je on kamen temeljac i prvi korak u mišljenju i oblikovanju objekta, jedini trag vizije neostvarenih gradova, jedna od mnogobrojnih faza projekta, ili pak, kreativni odušak stvaraoca kao gorivo čitavog procesa. Slobodoručni crtež je kao izraz jedinstven i traje vekovima. Moć skice, krokija, crteža, akvarela, krije se iza brojnih kako savremenih, tako i istorijskih ostvarenja koji su obeležili poimanje arhitekture. I stoga, okrećemo se arhitektama koji su obeležili arhitekturu naših prostora, a čije stvaralaštvo ne bi bilo moguće bez olovke u ruci.

Branislav Milenković (1926-2020)

Arhitektura u akvarelu

Profesor Branislav Milenković je iza sebe ostavio zavidan opus ne samo izvedenih arhitektonskih dela, već i teorijskih tekstova, analiza, studija, publikacija, dubokog traga u pedagoškom radu i unapređenju visokog školstva, i generacije studenata. Pri tome, čitav svoj vek slikao je neumorno i u velikoj meri svakodnevno. Kao i kod mnogih arhitekata, njegovi crteži nisu se mogli odvojiti od njegovog bavljenja arhitekturom. Kako sam ističe, mnoga zaključivanja u oblasti arhitekture potekla su baš iz slikanja, a u svojim akvarelima je dobijao i veliku pomoć u svom pedagoškom radu. Još kao srednjoškolac u vreme Drugog svetskog rata, Milenković se okreće crtežu.

Živi svet oko njega postao je predmet posmatranja i beleženja, a uzore  je nalazio u velikim grafičarima i crtačima tog vremena. Uskoro potom, primljen je na školovanje kod maestra Jovana Bijelića, gde izučava tehnike crteža i akvarela uljanim bojama, dok otkriva svoju opčinjenost predelom. Upisuje Arhitektonski fakultet, za koji kaže da ga je ’’sačekao svojom disciplinom tehnike, ali zidovi njegovih hodnika bili su ukrašeni tablama – crtežima narodske arhitekture.‘‘

Nestalo selo - Nerezi
Nestalo selo - Nerezi

Profesor Branislav Milenković (1926-2020) Arhitektonski fakultet upisuje 1946.g. nakon učešća u Narodnooslobodilačkoj borbi (od 1944.g.). Već tokom studija radi na izgradnji stadiona JNA / Partizan sa ateljeom “Stadion” arhitekte Mihaila Jankovića (1949-1951). Odmah po diplomiranju (1951) zapošljava se na Arhitektonskom fakultetu, gde postaje asistent profesora Mate Bajlona. Profesor je na predmetima “Elementi projektovanja” i “Arhitektonska analiza” (od 1959), osnivač poslediplomskih studija na Arhitektonskom fakultetu, gde drži predmete “Teorija prostora” i “Nauka o prostoru”, prodekan je za nastavu (1966/1967), a zatim i dekan reformisanog Arhitektonskog fakulteta (1971/1973) – “Nove škole arhitekture”.
Objavio je sam ili u koautorstvu niz članaka i publikacija, od kojih su “Uvod u arhitektonsku analizu “1 i 2″, Rečnik modularne koordinacije”, “Teorija potreba”, “Nauka o prostoru”, “Pravila građenja” i dr. Realizovao je brojne objekte, samostalno ili u koautorstvu, kao što su Aerološka opservatorija u Beogradu (1954-1956), Studentski dom Patris Lumumba u Beogradu, sa Đorđem Petrovićem (1961), Naselje Petlovo brdo u Beogradu, Hote Minerva u Podgorici sa Aljošom Žankom(1973-1974) itd….

Poslovna zgrada na Terazijama, Beograd
Poslovna zgrada na Terazijama, Beograd

…”Danas posle mnogo godina služim se takođe klasičnom olovkom-Derwent graphic – England, since 1832 – režem i uživam u mirisu drveta kao da je cigara. Crteži ili kazivanja, kako smo učili…”

 

I tada počinju učenja i susreti sa profesorom Derokom a potom i asistentom Jovanom Krunićem, predmeti na studijama koji su bili usmereni na crtanje i akvarelisanje, studijski odlasci na terene ondašnje Jugoslavije i izučavanje fresaka, istraživanje narodske arhitekture, ispunili njegove ” nasušne potrebe – da se crta stalno’’ i doveli ga u neraskidivu vezu s olovkom i bojom koja je obeležila bogati opus ovog arhitekte, mislioca, pedagoga, naučnika i slikara koji je čitav svoj radni vek proveo na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu – koji bez njega ne bi bio to što danas jeste.

Slobodan Mića Rajović (1945-2016)

Zaboravite 0,1! Umetnost šrafure

Kada bi se našli u timu prof. arh. Slobodana Miće Rajovića prvi put, predočio bi Vam osnovno crtačko pravilo: Bacite sve rapidografe tanje od 0,4! Zaboravite tanke linije koje toliko volite – crteži moraju da su jasno vidljivi kada se odmaknete od panoa sa projektom, bar dva metra!

Sve suptilnosti, tanane niti koje crni tuš ostavlja na papiru (nekada pausu), nestaju kao preterani opširni detalji u nekoj priči, čim se čovek odmakne par koraka od crteža.

Ostaju jasne linije, kompaktne i kompetentne. Ostaje celina, suština ideje.

Uostalom, to su znali stari Grci kada su podizali hramove, a da ne govorimo o slikarima renesanse.

Sam arh. Rajović je, uglavnom za potrebe konkursnih radova, razvio veštinu šrafiranja koja je vremenom postala njegov ‚‚trade mark”, kada je u pitanju crtačka tehnika.

Crtački unificirano, gotovo industrijski perfektno, repeticijom ravnih linija stvarao je ambijente, potencirao arhitektonske pikove u projektima, ispunjavao praznine igrom senki… oplemenjivao prostor.

U urbane legende spada i priča o konkursnom radu (prvonagrađenom!) po kojem je, kasnije, izvedena poslovna zgrada u samom centru Beograda.

Autorski tim je imao problem sa rešenjem ugla objekta, ali je Rajović svojom maestralnom grafičkom prezentacijom, projektantske nedorečenosti prekrio šrafurom svetlosnih snopova uličnog kandelabra!

Skica prof. arh.  S.Rajovića kao ilustracija  najbolje  plasiranog ( III nagrada) rada domaćih autora,  na međunarodnom konkursu ‚‚Budućnost Novog Beograda’’ ( 1985.g.)

Zoran B. Petrović (1925-2000)

Velika tajna prostora

Gledajući panorame, pejzaže, nebo i  kuće, ulice, ambijente – sa i  bez ljudi, na crtežima prof.arh. Zorana B. Petrovića, svakako ćete osetiti, uz bezbroj drugih asocijacija vezanih za arhitekturu, i dobri duh Huga Prata.

Neverovatna sposobnost da u nekoliko linija, tačaka i ‚‚ mrlja‘‘, prenesu duh mesta, maltene fizički osećaj mirisa, zvukova…to su mogli retki i među arhitektama i među likovnim umetnicima.

 

I dok čekamo da se iza nekog ugla pojavi mistični mornar Korto Malteze, pogledaćemo šta su o Zoranu Petroviću govorili drugi:

  • U mreže svojih skica, crteža i specifičnih arhitektonskih apstrakcija ( osnove, izgledi, preseci, perspektive, panorame, dijagrami planova i strukturalni dijagrami, utvrđivanje vidnih osovina i prostornih redosleda, utvrđivanje nivelacionih posebnosti i u vezi sa njima karakterističnih ,‚horizonata‘‘) Zoran Petrović sa strašću hvata ono što je nateže uhvatiti, to što je dobijeno, prisvojeno, gotovo oteto – nije nimalo lako odgonetnuti šta je. On se, dakle, poigrava mnogim zagonetkama prostora ili zbirno rečeno – produbljeno, čak svečano, poigrava sa velikom tajnom prostora.

(Bogdan Bogdanović, 1981.g.)

 

  • Zoran Petrović je arhitekta i slikar – to su mu suđaje nenaklono dale, da se muči u takva dva objedinjena vida, kojima rastače suptilne intime svojih misaonih tmina u radosti, začetih u trenucima mnogih svojih nemira, radosti koje nam gode – kad god nam ih otkriva.

                                                                                       (arh. stanko Mandić, 1968.g.)

  • Hteli mi to ili ne, on nas uči kako da gledamo, kako da vidimo i kako da doživimo te vrednosti koje u svojoj žurbi ne vidimo, u svojoj svakodnevnoj površnosti ne zapažamo – a sve to znači opredeljenje – nepoštedno služenje jednoj oblasti ljudskog duha koje nazivamo arhitekturom, opredeljenje koje u Zoranovom slučaju ide do totalne i apsolutne posvećenosti. 

                                                                                       (arh. Božidar Petrović, 1973.g.)

  • Prisetimo se crtačkog opusa rodonačelnika našeg ceha, uvaženih Le Korbizijea, Erika Mendelzona, Frenk Lojd Rajta i ostalih. I pored komjutera, plotera i svih njihovih još neznanih daljih novih rođaka, koji svakako donose nove kvalitete, crtež će uvek ( kao uostalom i pisanje) ostati čoveku osnovno sredstvo za komuniciranje i saopštavanje misli i prostornih ideja.

                                                                                         (Fedor Soretić, slikar,1973.g.)

 

  • Interesovanje arhitekte i profesora Zorana Petrovića nije samo interesovanje putnika – beležnika. Nisu to ni samo sećanja i uspomene. Njegovi crteži njegova su ispovest traženja, ili bolje reći istraživanja, pokušaja da se zamisao rođena u svesti o potrebi čuvanja nečeg istinski vrednog, prenese u vizuelnu predstavu stvarnosti.

                                                                  (Jovan Sekulić, istoričar umetnosti, 1975.g.)

…nastaviće se…

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 2

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR