Na kraju zapada

[vc_row][vc_column width="1/4"][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_single_image image="6354"][vc_column_text]Piše: Ljubica Slavković[/vc_column_text][/vc_column][vc_column width="3/4"][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Podsećamo, da se 2019. godine, tik pre nego što je globalna pandemija uslovila svet da na kratko pauzira, održalo peto po redu Lisabonsko arhitektonsko trijenale. Međunarodna

5
(1)

Piše: Ljubica Slavković

Podsećamo, da se 2019. godine, tik pre nego što je globalna pandemija uslovila svet da na kratko pauzira, održalo peto po redu Lisabonsko arhitektonsko trijenale. Međunarodna arhitektonska smotra koja se na svake tri godine održava u nekim od najšarmantijih zdanja ove mediteranske prestonice okuplja svetsku stručnu javnost. Ali ne samo radi pokazivanja i isticanja šta se izgradilo, koje tehnologije su se razvile i kakva estetika je danas aktuelna. Lisabonsko arhitektonsko trijenale je pre svega usmereno na podsticanja debate, diskusije i diseminacije arhitekture preko postojećih granica, kako fizičkih tako i same discipline. Peto trijenale koje se održalo 2019. godine odgovorilo je na temu Poetika razuma.

Ali zašto je priča o arhitekturi jednog grada otpočela fokusom na manifestaciju koja se dešava jednom u tri godine? Upravo zbog toga što je u vreme osnivanja Trijenala, pre 13. godina, Lisabon bio bitno drugačiji grad nego danas. Njegov savremeni razvoj u značajnoj meri oblikovan je formiranjem, aktivnostima i odnosom prema arhitekturi i gradu uopšte koji oslikava ova međunarodna platforma za promišljanje i oblikovanje grada.

Arhitekta Manuel Enrikeš (Manuel Henriques), izvršni direktor Lisabonskog trijenala arhitekture koji je bio i gost Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA) 2018. godine, kada se Lisabon predstavio izložbom Lisabon nastupa, opisuje ovaj grad iz 2007. godine, kada je Trijenale osnovano, kao grad recesije pogođen „odlivom mozgova“ u kome omladina najvećeg potencijala, smatra je da je nužno odlaziti iz zemlje u potrazi za poslom. Među profesijama koja se naročito našla na udaru ovakvog negativnog trenda u čitavoj Portugaliji je i arhitektura. Kako Enrikeš navodi, bio je to period u kome su studenti koji su bili u prilici da rade odlazili da studiraju u inostranstvo, i nisu se vraćali. Izvesno vreme je primetno nedostajalo investicija u arhitekturu i urbani razvoj koja bi pomogla i održala njihov razvitak: ni javni ni privatni sektor nisu bili u stanju (ili voljni) da započnu sa značajnim projektima arhitekture ili urbanog dizajna, dok je sva pažnja bila je usmerena negde drugde.

Upravo na tom polju ogledala se inicijalna intervencija Lisabonskog arhitektonskog trijenala koje se temom Urbane praznine usmerilo na pokušaj da se zadrže pažnja, energija i kreativnost „kod kuće“. Namera  prvog arhitektonskog trijenala bila je i da podseti  stanovništvo Lisabona – od dna do vrha – da je identitet grada veoma povezan sa gradom kao skupom izgrađenog prostora. Prema rečima Enrikeša, autori Trijenala, neprofitna asocijacija, su želeli da proslave ovu stvarnost, da izazovu sami sebe da misle i promišljaju svoj grad. Istovremeno, procenili su da je dobro vreme da postanu prepoznatljiviji na međunarodnoj arhitektonskoj sceni i arhitektonski festival koji okuplja profesionalce iz celog sveta se činio kao odličan način u postizanju toga. Kako Enrikeš ističe, ponekad se naprodornije ideje rađaju kao rešenja u odgovoru na probleme, pa su autori trijenala pokušali da iskoriste najbolje od pojedinih izazova sa kojima se Lisabon susreće. I tako je Lisabonsko arhitektonsko trijenalepostalo značajan igrač u gradu, zemlji, ali i na međunarodnoj sceni, time mejanjući i način na koji se sam grad misli i stvara, i privlačeći nove kreativne snage da u njemu stvaraju i žive.

Možda se može reći da ovakve manifestacije u menjanju identiteta grada nisu Lisabonu strani. U njegovoj skorijoj istoriji već se odigrao jedan značajan međunarodni događaj koji je na brojne načine promenio sliku ovog grada. Bila je to Svetska izložba održana 1998. godine, s temom „Okeani, nasleđe za budućnost“, osmišljena da oda počast 500 godina portugalskih otkrića. U tih 132 dana, Expo ’98. na kome je izlagalo 143 zemalja i brojne organizacije iz čitavog sveta posetilo je preko 11 miliona ljudi. Ono što je zauvek obeležilo Lisabon su konstrukcije arhitekata Santijago Kalatrave i Alvaro Siza Vierie, Železnička stanica Orijental i Portutalski Paviljon, ali i brojne druge koje su nikle tom prilikom i postale prepoznatljiva lica grada.

Sam Expo ’98. održao se u do tada napuštenoj gradskoj četvrti, koja je upravo izgradnjom i efektima ove izložbe prerastla u živo susedstvo, pod novim imenom Parque da Nações. Brojni objekti koji su izgrađeni za Expo ’98. i nastavili da se koriste su arhitektonski klasici, te je i sama ova četvrt od napuštene postala nezaobilazna na mapi moderne arhitekture Lisabona.

Železnička stanica Orijental (Gare do Oriente) Santijaga Kalatrave izgrađena je za potrebe ove Svetske izložbe, kao tačka sa koje se na nju stupa. Tačnije, pristupa se na gornji nivo, iznad koga se pruža lagani razigrani krov koji u saglasju sa povezanim strukturama i svojom snažnom arhitekturom jasno navodi o kom autoru je reč. Nedaleko odatle nalazi se manji, ali jednako upečatljiv biser Alvara Size. Izuzetno tananog krova od betona koji se delikatno keše na simetrične masivne strukture, Portugalski paviljon očarao je brojne posetioce kako Svetske izložbe 1998. godine, tako i sve one prolaznike nakon, od kojih su mnogi došli baš zbog nestvarnog prizora koji ovaj objekat na obali mora stvara.

 

U neposrednoj blizini nalaze se ikonični objekti Lisabonskog okenarijuma koji potpisuje Cambridge Seven Associates , Kamos Teatar arhitekata Gabinete de Arquitera Risco, Interaktivni muzej nauke P-06 Atelier-a, Utopijski paviljon, odnosno MEO arena SOM-a, i još brojni drugi objekti i konstrukcije koji su izradila velika imena arhitekture i koji su nepovratno stavili Lisabon na mapu moderne arhitekture sveta.

 

Naravno, moderna arhitektura jedne mediteranske prestonice kao što je Lisabon predstavlja samo šlag na torti. Kulturno i arhitektonsko nasleđe ovog grada sastoji se iz brojnih slojeva istorije i umetnosti koje se na svakom koraku prepliću. Kao prestonica Portugalije Lisabon se razvija već sedam vekova, i njegova arhitektura na raznolike načine oslikava takvu impozantnu prošlost. Istovremeno, ovaj grad odiše šarmom laganog mediteranskog života u kome u brojnim njegovim četvrtima nema mesta žurbi.

Najstarije zdanje Lisabona datira čak iz prvog veka pre nove vere. Tvrđava Svetog Đorđa (Castelo de São Jorge) predstavlja vredno kulturno nasleđe, a među turistima je popularna i kao nezaobilazan vidikovac. Pogled na nju pruža se sa gotovo svakog mesta u gradu, a do sada je gradu služila ne samo kao fortifikacijsko utvrđenje, već i kao pozorište, zatvor, i skladište oružja. Iz 12. veka ponosno stoji Lisabonska katedrala, najstarija crkva grada. Impoznatno zdanje izdvaja se i po kombinaciji arhitektonskih stilova koji je krase, od romanike, preko gotike i baroka, sve do neoklasičnih elemenata.

 

Među najistaknutijim izgrađenim strukturama Lisabona je Karmo manastir (Convento do Carmo), podignut u 14. veku kao gotička kapela osnove latinskog krsta. Međutim, razorni zemljotres 1755. godine je uništio značajan deo ovog zdanja, kao i obližnju biblioteku. Danas se na njegovim ruševinama nalazi arheološki muzej koji približava na jedan drugi način različite periode istorije.

 

Još u 18. veku Portugalci su se istakli u inženjerskim poduhvatima. Osamnaest kilometara dug Akvas livres akvadukt (Águas Livres Aqueduct) prostire se iznad Alkantara doline i izgrađen je upravo kako bi Lisabon snabdeo pijaćom vodom. Iako podignut u vreme baroka, njegovi špicasti lukovi govore jezikom gotike, a zahvaljujući činjenici da je odoleo zemljotresu iz 1755. godine, imamo prilike da i danas uživamo u njegovoj izmpozantnoj lepoti. Ipak, veliki deo Lisabona nije imao tu sreću da odoli posledicama razornog zemljotresa, tako da je ubrzo nakon zemljotresa koji je sravnio dobar deo grada novi, moderniji, urbanistički plan oblikovao njegovo kretanje. Ortogonalna mreža ulica danas nas vodi do mnogih značajnih i velelepnih zdanja, kao i do same reke Težo. Takođe, neočekivana posledica zemljotresa ogledala se i u otkrivanju brojnih rimskih ruševina koje su se vekovima krile ispod slojeva grada, a koje danas krase bogatu istoriju koju arhitektura Lisabona ilustruje. Naravno, i početak 20. veka i izvajane linije i čvrsta geometrija Ar Deko stila našle su se u arhitektonskom kolažu ovog živopisnog i suncem okupanog grada.

Nije neobično da šetnja Lisabonom otkriva arhitektonske stilove koji su se slagali u slojevima istorije. No, šta grad čije gusto tkivo stvarano tokom 2000 godina može danas da ispriča na svetskoj arhitektonskoj sceni? Manuel Enrikeš nam otkriva poziciju Lisabona danas, grada koji je u situaciji primanja velike pažnje iz inostranstva: više turista, više imigranata i više stranih ulaganja u nekretnine menja lice grada, kako bukvalno tako i figurativno. Iako ovakva pažnja donosi brojne dobiti, bilo one finansijske, kulturne ili stalni korak napred, ona donosi i brojne nedostatke, a oni se u stalnoj gladi za pažnju turista odnose i na pravce ulaganja.

 

Kako Enrikeš ističe, u modernom Lisabonu danas postoji mnogo više prostora za kreativnost i potrebe da ga više novca da podrži, ne samo  u vidu čistih ekonomskih ulaganja, već i kao ulaganje u kulturno bogatstvo. Jer, bogatstvo grada je neraskidivo vezano sa njegovom umetnošću, muzičkom scenom, kulinarskim tradicijama, i arhitekturom i osećajima koje taj grad budi pri kretanju kroz ulice i zadržavanja u prostorima – kako kod lokalnog stanovništva, tako i za posetioce.  Jezikom prostora – najbolja luksuzna hotelska soba na svetu je bezvredna ako grad izvan njega nema kulturni život. Enrikeš pocrtava da gradovi poput Lisabona moraju da neguju sebe, taj identitet koji ih čini da budu baš taj grad koji jesu, a to pre svega stvaraju ljudi koji u njemu žive i prostori koji ih privlače. On ističe da ljudi mogu ići na brojna mesta da kupuju stvari od velikih multinacionalnih brendova, te da je Lisabon jedan od brojnih svetskih gradova koji mora da pogodi ravnotežu globalizacije i internacionalizaciju, dok ostaje usredsređen na svoje autentične lokalne identitete. I naravno, u tome snažnu ulogu igra arhitektura, ali onda kada ona oslikava potrebe grada i njegovih građana.

 

Enrikeš smatra da je idealno, pre bilo čega drugog, kada arhitekta obraća pažnju. Arhitekta razume grad, razume određene lokacije unutar grada i razume ono što ljudima treba sa lokacije u okviru šireg konteksta celine. Zgrade apsolutno ne postoje u vakuumima – one nisu svetovi za sebe – nisu skulpture koje su nedodirljive na pijedestalu, okružene zaštitnim užadima kako bi se osiguralo da niko ne priđe preblizu. Bez obzira na njihovu estetiku i stil, zgrade moraju uvek delovati kao organi u mnogo većem organizmu – telu grada, telu zajednice. Svaka zgrada služi određenoj nameni, ali uvek u izuzetnom koncertu sa drugim organima koji obavljaju druge namene. Razumevanje ugrađenosti zgrade u život je presudno za njen uspeh, i Enrikeš smatra, možda je to najvažnija uloga arhitekte. Ako on/ona ne obrati pažnju ili to ne razume, objekti koje stvara nikada neće raditi savršeno za svoje ljude, a to je prava izgubljena prilika – bilo da govorimo o privatnoj kući, muzeju, bolnici, biblioteci, metro stanici, poslovnoj zgradi ili kapeli.

Istovremeno, Enrikeš smatra da građani obraćaju pažnju na drugačije načine nego arhitekta, ali svaki građanin/ka će primetiti prostore dok se kroz njih kreće i živi u njima. Reagovaće na dizajn koji olakšava kretanje kada je kretanje potrebno, koji podstiče tišinu tamo gde je ona potrebna, i sl. Što više ljudi obrati pažnju na to, to će više nagrađivati uspešan dizajn svojim prisustvom i učešćem. A ako to više ljudi uradi, onda će pokrovitelji arhitekture i projektanti urbanih prostora usmeriti svoje napore na ono što ljudi zaista vrednuju i šta im je potrebno. Vremenom to postaje pitanje kritične mase, ljudi koji zahtevaju kvalitet svojih života. Ako građanin/ka obrati pažnju, to postaje ciklus koji se sam hrani, nastaje uzajamno koristan i simbiotski odnos između građana i arhitekata – sa samim zgradama kao posrednicima. I upravo kroz takva promišljanja, Lisabonsko arhitektonsko trijenale ispituje moć i granice arhitekture, i njenu ulogu u društvu i za društvo, dok ujedno predstavlja Lisabon na arhitektonskoj sceni današnjice.

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 1

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR