Lisabonska sudbina / Fado

[vc_row][vc_column width="1/4"][vc_single_image image="4885"][vc_column_text]Tekst i fotografije: Ena Spahić[/vc_column_text][/vc_column][vc_column width="3/4"][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Kada su Pariz, Rim i London preskočili Lisabon i zauzeli poziciju najatraktivnijih evropskih destinacija? Prestonica sa najviše sunčanih dana u Evropi, grad sa prosečnom cenom flaše, odličnog

5
(2)

Tekst i fotografije:
Ena Spahić

Kada su Pariz, Rim i London preskočili Lisabon i zauzeli poziciju najatraktivnijih evropskih destinacija? Prestonica sa najviše sunčanih dana u Evropi, grad sa prosečnom cenom flaše, odličnog domaćeg vina od 4 eura, mesto koje je preplavljeno bakalarom, čiji vas miris doslovno može ugušiti u nekim kvartovima, kao i nasmejanim i gostoprimljivim Portugalcima, koji se ne prave da ne znaju engleski jezik. Grad u kome je voda iz gradskog vodovoda ispravna za piće. Lisabon na fantastičan način oslikava svoju bogatu istoriju, periode ogromnog bogatstva i strahovitog siromaštva, razorne zemljotrese i požare, upliv i uticaj raznovrsnih stilova u arhitekturi.

Ravna obuća je imperativ kako biste izbegli zabijanje štikle između kamenih kocki ili još gore, uganuće skočnog zgloba, usled otežanog hoda po uskim trotoarima prekrivenim kaldrmom od škriljaca. Upoznavanje ovog grada zahteva ozbiljnu fizičku spremnost i obilazak pomalo liči na trening celokupnog tela. U svakom slučaju, pocepani đonovi vam ne ginu.

Do podne je već pedometar zapištao da sam napravila preporučeni dnevni broj koraka. Mišići vrata su zagrejani, neprekidnim kruženjem glave i razgledanjem svih tih mozaika koji su oko mene. I bez turističkog vodiča, jasno vam je koliko burnu prošlost čuva ova prestonica. Na jednoj strani su avangardni spomenici, pored su zgrade sa jasno prepoznatljivim renesansnim stilom. Na samo jednoj fasadi naći ćete čitavu istoriju umetnosti, od neizostavne dekoracije objekata sa keramčkim pločicama do baroknih i gotskih elemenata upletenih sa islamskim motivima. A za ljubitelje južnih, gradova tu su nezaobilazni opušci po ulicama, prelazak ulice van svakog pravila i učestvovanje u saobraćaju uz konstantnu molitvu.

 

Ali to je zapravo šarm Lisabona, koji živi na ulici, među buvljim pijacama i uskim klaustrofobičnim prolazima. Raskošna beda i živopisna tuga. Lisabon nije poput Ženeve u kome golub zna gde će vršiti nuždu. Tamo ništa nije sređeno. Ali nije ni otuđeno. Sve je svačije.

Uključena su sva čula. Šetam, udišem, mirišem, dodirujem. Zastanem da fotografišem prazan sto u ćošku sa postavljenim pićem kao da će svakog časa iz toaleta da se vrati gost. Sto, za kojim je nekada dane provodio poznati portugalski pisac. Topla kafa servirana, pisac već godinama mrtav i hladan. Priča je verovatno izmišljena, ali sam srećna što mi prodaju maglu.

 

Sledeći put se zaustavljam jer mi prilazi vaspitan mladić i nudi drogu. A sve to na putu za pekaru, kako bih se počastila čuvenim ‚‚Pasteis de Nata” (pastel de nata). Jedan od simbola Portugala i slatkiš koji se ne može naći ni u jednom drugom gastronomskom kvartu na svetu. Slatkiš koji priča istoriju, ritual sugrađana i turista. Najčešće se jede za doručak, posle ručka, kao međuobrok i pre večere. A možete i kao zamenu za sva tri obroka. U hodu, stojeći, sedeći na trotoaru. Uz njega se ogovara, zaljubljuje i bez griže savesti provodi ceo bogovetni dan na ulici. I kako to obično biva, poslastica koja je nastala slučajno, od ostataka hrane, usput (napravili su ga monasi koji su koristili belanca kako bi štirkali odore, a od preostalih žumanaca su eksperimentisali… ostalo je istorija). Pomislim, kako to da se meni nikad usput nije desio neki ingeniozan recept.

Matematika i logika ne idu ruku pod ruku sa ovim slatkišem. Pekare u kojima se prave i prodaju su obično toliko male da pomislite da je moguća razmena ‚‚kolačić-novac” samo preko malog šalterskog prozora. Ipak petoro zaposlenih unutra, plus vas dvoje ( jer ste obično sa nekim na putovanju).Slatkiš prečnika 5cm a ispred svake pekare je red od 10 metara. Pekare, okarakterisane sa najvišim ocenama su najčešće u disharmoniji sa spoljnim izgledom. I to je staro pravilo i savet. Što dalje od kataloških izloga sa precizno poređanim pecivima u vitrinama. Ono što je lepo za oko, treba samo fotografisati. Najbolje se jede tamo gde biste najradije jeli žmureći.

Po povratku iz Lisabona, sa fotografijama sam ponela i recepte. Fado se čuje sa laptopa, čaše za vino izvađene. Doduše, umesto portugalskog vina serviran je Vranac. Ali, bitno da je autohtona vrsta. Sipala bih ja i neko iz regije Alentejo, ali sam ga već popila. Čuje se i tramvaj… nije ona prepoznatljiva žuta lisabonska uspinjača, već naša ‚‚petica’’. Al’  škripi k’o usred Prineja.

 

Pasteis de Nata- lisnato testo, punjeno kremastim filom od jaja. Toliko jednostavno. Što manje sastojaka, to teži recept. Izazov i za najveštije domaćice, i ma koliko bili vični u kuhinji, nećete uspeti da ga ispečete kako treba i da dobijete sve njegove kontradiktornosti…hrskav spolja- mekan iznutra, bordure tek -tek zagorele, fil poluživ, svetlobraon korice- beli krem, pod rukom vreo- kad se zagrize hladan, presladak a taman sladak… preukusan a jeftin!

 

Štaviše, moj svaki pokušaj da napravim ovaj ‚‚jednostavan” slatkiš završavao se neslavno. Kremasti fil obično bude ili tečan ili u tako čvrstom agregatnom stanju da s ejedino špatulom može vaditi. A fino hrskavo, lisnato testo se toliko zapče da vas može direktno poslati na stomatološku stolicu. I uzalud su svi precizni ‚‚korak po korak” recepti. Jedino što mi uvek uspe jeste prstohvat cimeta ili šećera u prahu preko gotovog kolača. Ili su monasi zadržali za sebe neku tajnu vezano za recept ili je moja kulinarska evolucija definitivno osuđena na propast. Bilo kako bilo, svaki moj trud da u Beograd prenesem delić lisabonskog ukusa, završi se pravljenjem palačinki.

Okrećem se preostalim simbolima.

..Fado se jednostavno događa. Ne trudiš se da objasniš i da razumeš.

Sediš i slušaš.

Oni pevaju na portugalskom, ti plačeš na svakom jeziku…

 

 

Vino i fado.

Atmosfera u trpezariji nakon izgorelog peciva odgovara nekom neurednom i zadimljenom bifeu. Fado je baš kao i pasteis de nata, skroman. Gitara, marama oko glave i glas. Teme o kojima se peva su gruba svakodnevnica i sudbina ispunjena mukom i beznađem. Za fado muzičare nema pozornice, već neretko sede tik uz slušaoce. Moji perfomeri su sedeli za mojim stolom na 13 inča displeja. Ne razumem ni reč portugalskog, a dimni, grubi, pušački glas mi je uspravio svaku dlaku na koži. Uticaj koji na vas imaju ti neškolovani, neharmonični glasovi je nemoguće objasniti. Fado se jednostavno događa. Ne trudiš se da objasniš i da razumeš. Sediš i slušaš.

Oni pevaju na portugalskom, ti plačeš na svakom jeziku.

I pitaš se, ima li to veze sa popijenom flašom Vranca?

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 2

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR