Rokfor – francuski poljubac

[vc_row][vc_column width="1/4"][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_single_image image="4885" img_size="medium"][/vc_column][vc_column width="3/4"][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Tekst i fotografije: Ena Spahić   Pariz je jedan od onih gradova čije ste ime toliko puta čuli i izgovorili i pre nego što ste ga posetili. Kao simbol

5
(5)

Tekst i fotografije: Ena Spahić

 

Pariz je jedan od onih gradova čije ste ime toliko puta čuli i izgovorili i pre nego što ste ga posetili. Kao simbol holivudske romantike, nepresušna inspiracija mnogih umetnika i grad prefinjene arhitekture, nadrasta maštu i želju da se stavi na vrh liste MUST SEE gradova.

Iako je put bio poslovan, krenuli smo sa ogromnim žarom i radošću. Ceo let nam je prošao palacajući jezikom i izgovarajući čuveno rrrrrr. Prisetili smo se nekoliko reči na francuskom i kao pravi turisti iz Srbije, naučili i par psovki. Tako elokventni, bili smo spremni za sletanje na Charles de Gaulle i upoznavanje sa, čini se, već poznatim gradom. Nakon prelaska pasoške kontrole i izgovorene, već deset puta, reči „merci“, neko iz grupe je prokomentarisao kako je očekivao da je aerodrom puno pompezniji i veći. I zaista je to bio prvi utisak. Slavni de Gaulle je tek nešto malo veći od Tesle. Tim pre, lakše ćemo se naći sa domaćinima koji bi trebalo da su već ispred i da nas čekaju sa tablom na kojoj piše prezime jednog od nas.

 

I tako, poslednja staklena vrata su se otvorila, telo i duša su zatrepereli a mi smo poleteli u otmenost Pariza. U tom momentu naši domaćini, čije se prezime pisalo sa devet a izgovaralo sa četiri slova, još nisu stigli. Nema veze, taman ćemo imati vremena da se ugušimo u par cigareta. Po izlasku iz aerodromske zgrade, isti utisak kao i prilikom ulaska u nju. De Gaulle je zaista malo veći od Tesle.

U Pariz smo krenuli u trodnevnu posetu jednom od najvažnijih sajmova, kada je reč o unutrašnjoj dekoraciji, Maison et Objet. Po završetku sajma, ostavili smo još dva dana za obilazak 300 m visoke metalne konstrukcije i svega ostalog što ovaj grad nudi.

 

Domaćini još nisu stigli… Sajam se održava u januaru, pa je, bez obzira na uzbuđenje, postalo ozbiljno hladno. Telefon je najzad odradio čitav niz predviđenih radnji po ulasku u stranu zemlju, tako da smo mogli da iskoristimo njegove blagodeti i pozovemo Parižane sa tablom Maksimović i proverimo gde su. Oooo, pa ipak su stigli, kažu. I to na vreme, kako smo im i rekli. Pitanje „Da li dolećete iz Beograda?“ me je skroz zbunilo. Izgleda da se i zapadu dešavaju propusti, jer na informacionoj tabli o dolaznim letovima nigde nije označen Beograd. A mi smo zasigurno sleteli, bar smo u to bili sigurni. Bilo kako bilo, čekali su nas na terminalu 2E, Port K izlaz 11. Dosta precizno. Na info pultu su nam rekli da smo mi na terminalu 2. U istom momentu smo saznali da ne postoji nikakvo slovo iza broja 2.

Ne vredi, Francuzi su ipak zaljubljenici u svoj jezik, engleski ne priznaju, čak ni na aerodromu. Nazvala sam našeg dragog hosta Antoana i zamolila ga da gospođici za pultom objasni, na francuskom, gde se nalazi, kako bi nas usmerila u našem daljem kretanju.

„Oui“, rekla je, čini mi se ljubazno. Slušala je, odgovarala, opet slušala. Pratili smo izraze lica, pošto nam lekcija sa 10 000m visine nije pomogla da razumemo nešto više. Pošto se iscvrkutala, počela je i da se kikoće. Poslednje „da, da“ i doviđenja smo svi razumeli. Još ljubaznije je vratila telefon i na perfektnom engleskom nam objasnila da smo mi na aerodromu Bove. Aerodrom na 85 km od Pariza na kojem sleću low cost kompanije, izmedju ostalog i Wizz air iz Beograda. Nas šestoro je u isti glas izgovorilo svako svoj uzdah i krik. Prvo pitanje, da li je moguće da smo svi do jednog tolike budale? Drugo pitanje bilo je upućeno istoj onoj dami za pultom. Kako do Pariza??? Iluzija o nefunkcionisanju zapada se srušila. Sve je pod konac. Od aerodroma na svakih sat vremena ide autobus do Pariza, koji vozi nekih sat i po. Uf, makar nešto pozitivno. Loše je bilo što je poslednji autobus išao za 15 minuta. A još gore, što se zbog ograničenog broja mesta, najčešće unapred rezervišu karte. Ok, svi smo u ravnom i vredelo je pokušati. Furija od nas šestoro, sa koferima i rančevima na leđima, letela je pariskim aerodromom, pardon boveskim. Pored putokaza, pratili smo i otkucaje srca, koji su jasno stavljali do znanja da je bolje da se stanica uskoro pojavi. Stigli smo. Taman na vreme da svima koji su seli, poželimo srećan put do Pariza. Rezervisali smo karte za sutra ujutru. I to tako što će dvoje krenuti u 9h, a četvoro skoro dva sata kasnije. Daj sta daš.

Francuzi su ipak zaljubljenici u svoj jezik, engleski ne priznaju, čak ni na aerodromu.

A sad je trebalo rešiti prenoćiste. Da li prespavati u nekom od aerodromskih hotela ili otići do obližnjeg istoimenog mesta Bove i nadati se, da će u gradiću od 50 000 stanovnika biti mesta za jos šest entuzijastičnih putnika. Wifi naravno nije radio onako kako nam je trebao u tom momentu. Spala knjiga na dva slova… Nije nam bilo druge, nego da se vratimo do dame za pultom. Ovaj put sam obećala da ću joj naučiti ime. I kao i mnogo puta te večeri, Julia nam je pomogla. Našli smo vrlo pristojan smeštaj, cenovno. Iscrpljeni, i gladni, jer u low cost kompanijama ne jedete, naručili smo svako drugo jelo iz skromnog menija. Entuzijazam se vratio u momentu kada smo ugledali konobara kako prinosi dasku sa sirevima. U istom momentu kada je spustio dasku na sto, entuzijazam je opao. Bri (Brie), Kamember (Camembert), koziji sir. I jedna neugledna vrsta koja je samouvereno zauzimala centralnu poziciju. Ta ružna smesa je pored imena imala i čitavu istoriju. Rokfor (Roquefort), najpoznatiji buđavi sir na svetu. Sir sa zaštićenim statusom u Francuskoj. Sir sa plemenitim plesnima i surovim smradom. Legenda kaže da je pastir, jureći za devojkom, zaboravio komad sira u pećini. Nakon nekog vremena, našao je ubuđali komad koji je pojeo i otkrio neverovatan ukus. Pomislila sam, da li bi bio dovoljno uporan da osvoji devojku, kad je već bio ludo hrabar da proba takvog jednog aromatičnog neprijatelja? Taj kralj među sirevima je imao toliko mikroorganizama na sebi da je komotno mogao da služi u mikrobiološkim ogledima. Što je duže stajao, smrad se više širio. Posmatrala sam ga i čežnjivo patila za komadom sjeničkog sira. Filip je prvi uzeo viljušku i krenuo bojažljivo ka tom kremastom izazivaču. Sećam se da je Aleksandra napravila onu najiskreniju dečiju facu zgrožavanja. Svi smo zadržali pažnju, a Filip i dah, pre nego što je ubacio viljušku u usta. Muljao je to parčence sira po ustima, a mi smo ga snimali očekujući neku fizičku reakciju na tog mlečnog agresivca. „Ovo je ludilo“, rekao je. Zapušenim nosom uzela sam komadić. Slatko, gorko,slano, ukus dima, miris podruma. Sve je to Rokfor, za koji vam je potreban slab njuh i jak želudac kako biste ga probali. I tako prođu meseci, dok se na naviknete i ne zavolite ovog neumoljivog smrdljivca. Sve drugo što su nam servirali bilo je ukusno. Naročito vino, koje se pisalo već na recke. Ujutru smo nakon kafe i brufena krenuli autobusom za Pariz. Prvi dvojac je već otišao i čekao nas u nekom pariskom bifeu blizu metro stanice, gde je predviđen dolazak. Ubrzo smo stigli i nas četvoro. Sa koferima smo se probijali kroz gužvu, kako bi što pre osetili atmosferu i miris Sene.

Legenda kaže da je pastir, jureći za devojkom, zaboravio komad sira u pećini. Nakon nekog vremena, našao je ubuđali komad koji je pojeo i otkrio neverovatan ukus.

I evo ga. Magičan i moćan u punom sjaju. Nakon 10 koraka naučila sam prvu lekciju. Parizom šetajte pogledom uprtim u tlo. Jer pariski ljubimci nesmetano ostavljaju trag za sobom, a vlasnici su previše naparfimisani, da bi čistili za njima. Srećom, vežbali smo psovke u dolasku.

Merde!!!

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 5

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR