Pariska “POSTAVA”
[vc_row][vc_column][vc_column_text]Od ranog srednjeg veka, za zidanje reprezentativnijih građevina i crkava, pariski graditelji koristili su kamen iz obližnjih kamenoloma. Vremenom, kako se Pariz širio, podzemna okna našla su se ispod samog gradskog jezgra. ''Vrag je odneo
Od ranog srednjeg veka, za zidanje reprezentativnijih građevina i crkava, pariski graditelji koristili su kamen iz obližnjih kamenoloma. Vremenom, kako se Pariz širio, podzemna okna našla su se ispod samog gradskog jezgra. ”Vrag je odneo šalu” kada su čitave ulice i nizovi zgrada počeli učestalo da se urušavaju. Godine 1777. Carevim dekretom, osniva se IGC ( Inspection générale des Carriéres-Opšta inspekcija kamenoloma); specijalna služba zadužena za sanaciju tunela i mreže kanala ispod Pariza.
Ojačanja krhkih podzemnih stubova i masivno oblaganje novim nanetim materijalom za ispunjavanje nepreglednih odaja iz kojih je prethodno vekovima vađen kamen, proces je poznat pod nazivom ” Pariska postava”.
Međutim, podzemni tuneli imaju burnu istoriju i mimo svoje osnovne funkcije – vekovima su bili utočište i idealna transportna mreža švercerskim bandama.
Sin Napoleona Bonaparte, Žorž – Ežen Osman, perfekt Pariza, baron Osman (1809-1891.), sproveo je nad Parizom tzv. ’’kult osovine’’.
Stvoreni su široki bulevari, između ostalih i avenija Jelisejskih polja.
Sa inženjerom Belgranom, realizovan je inovativni sistem vodovoda i kanalizacije.
Svi ovi obimni radovi iz temelja su izmenili sliku grada, mada su savremenici imali oprečna mišljenja o načinu izvođenja radova. Njihove domete, međutim, vreme je potvrdilo kao spasonosne i Pariz je nastavio sa neprestanim građenjem koje i danas traje.
I još jedna, ne manje važna uloga dodeljena im je pred kraj XVIII veka: da bi se sprečila zaraza, usled prenatrpanih gradskih groblja, posmrtni ostaci preko milion ljudi premešteno je u podzemne katakombe. I danas, posete nekadašnjim pariskim kamenolomima su iz bezbednosnih razloga pod kontrolom specijalne brigade nacionalne policije, kao i pre nekoliko vekova.
Svaka civilizacija počinje teokratijom, a završava se demokratijom.
(Victor Hugo, 1832.god.)
’’(..) Naposletku su pisane knjige.
Predanja behu začela simbole, pod kojima su se gubila kao što se stablo gubi pod svojim lišćem; svi ovi simboli, u koje je čovečanstvo verovalo, stadoše vremenom rasti, množiti se, ukrštati se, zapletati se sve više i više; prvi spomenici ne behu više dovoljni da ih prime;
(..) Simbolu je bilo potrebno što više prostora na građevini. Tada se arhitektura razvi uporedo s čovečijim mislima; ona postade gorostas s hiljadu glava i hiljadu ruku i dade večiti vidljiv i opipljiv oblik ovom nestalom simbolu.
Dok je Dedal, koji predstavlja snagu, merio, dok je Orfej, koji predstavlja um, pevao, dotle su se stub, koji je pismo, svod koji je slog, piramida koja je reč, po zakonu geometrije i zakonu poezije, spajali, stapali, slivali, spuštali, peli, ređali jedno pored drugoga, peli u visinu, dok po uputstvu glavne ideje jedne epohe nisu ispisali one davne knjige, koje u isti mah behu i divne građevine: pagodu u Eklinzi, egipatski Ramsejon, Salomonov hram.
(..) I tako, za prvih šest hiljada godina od postanka sveta, od najdrevnije pagode u Hindustanu do katedrale u Kelnu, arhitektura je bila velika veština pisanja ljudskog roda.’’
( ’’Zvonar Bogorodične crkve u Parizu’’ ,Victor Hugo)
U znak sećanja na prof. Ranka Radovića
