Bratislav Ilić, arhitekta

Živeti u gradu – zapitate li se ikada koliko patite zbog toga? Šta dobijate? Šta gubite? Koliko će to tako trajati? Želite li nešto da promenite?

Bar jednom nedeljno pomislim kako se osećam, posmatrajući automatizam življenja u velikom gradu. Šta nas je to nagnalo da odaberemo svoj životni ciklus kao životinja zatvorena u toru, u kome svi sve životne aktivnosti svode na četiri operacije nesvesni vremena koje im prolazi. Svaki takav trenutak koji prepoznam kod sebe smatram ljudskom patnjom i trudim se da ga izbegnem… Da li su to stvarne potrebe, navike, kako da to promenimo…

PRODUŽENI S MLEKOM…

Kada sam video fotografiju reda ljudi koji čekaju da probaju STARBUCKS kafu, zapitao sam se da li je stvarno toliko važanukus kafe – ili ispunjenje forme ili očekivanja”biti savremen ili u trendu”. Kako čovek koristi svoje čulne doživljaje i kako se to ocrtava u javnosti? Zašto je danas kontemplacijauglavnom podređena senzorno perceptivnom doživljavanju okruženja u kome živimo? Da li je to izražen korak nazad celog društva ka instinktivnom, nasuprot onom čemu čovek stremi vekovima, i da li je to izraženo samo lokalno? I gde je tu mesto arhitekturi… Kao odgovorni činioci društva u kreiranju prostora, trebalo bi se zapitati kako
sami utičemo u ovoj civilizacijskoj borbi… da li prihvatamo nametnute obrasce kao svaki „kupac kafe”. I kada se u vama rodi bunt? Kada kasno shvatite tu igru sa samim sobomi svojom psihom – borbom između onog iskonskog i savremenog čoveka… njihovih navika, kontrasta, potreba i očekivanja društva oko sebe.

Ono što je moda, trend, stil života ocrtava se i u arhitekturi. To je pre svega površnost koju nam pruža IT revolucija, uz vizuelni doživljaj koji poput prijatnog ukusa dominira, kao nekada davno sladunjavi Rokoko.

Zato ipak – vratimo se na trenutak arhitekturi. Vratimo se sa kafe koja ima ukus, ali ne vidim nikako njenu formu, previše je fluidna, potrošačka. Za razliku od nje – arhitektura je nama sve. A mnogimaje svašta… Nekima je samo umetnost. Drugima samo tehnika. Svačija je potreba, ponekom filozofija. Izazov umetnika. Neostvarena želja laika. Lajtmotivkorporacije. Lajtmotiv anonimnog grada.

Ona…ta dama umetnosti je i UKUS I FORMA. Još važnije neodvojivi je deo ovih označitelja u jednoj zajednici… Stoga ona uzajamno utiče ili prima uticaje. Uticaje društva. Uticaje politike. Uticaje subkulture ili avangarde trenutka. Za- što je razmera objekta postala nevažna? Jer je razmernik Atinske povelje negde u međuprostoru tržišnog poimanja ostao na nivou demagoških razmatranja potrebe savremene jedinke ili grupe. Zašto su prirodni uslovi kao vazduh, insolacija ili teorije stvaranja artefakta razrađivane vekovima postali marginalni faktor kreiranja životnog prostora. Jer je čovek kao apejron prethodnih epoha nestao pred naletom kompromisa s tržištem visokoprofitnog kapitala i u centar zbivanja je stavljen OBJEKAT – artefakt kao pomodni rezultat pretpostavljene vizuelne percepcije.

Nije ovo danas ništa novo. Svaka epoha nosila je svoje manirističke cikluse uz reakciju koja je sledila. Nekada je ČOVEK bio u centru pažnje. Danas je novac ili (materijalni, čulni…) ugođaj paradigma arhitekture. Čovek je samo potrošač s novcem u džepu. Nevažno je kako diše, koliko i gde spava, koliko se kreće – sve je podređeno vremenu koje će potrošiti da radi, ili vremenu koje će provesti u potrošnji (u međuvremenu će vršiti svoj jedini izbor – o potrošnji). Arhitektura je značajan društveni okvir koji usmerava kulturu, a ona je podlegla tome što bismo mogli nazvati pop kulturom grada: tržni centri, javne površine, ugostiteljski objekti… ona je uvek postojala. Ipak , na ovogodišnjem Salonu Arhitekture, jedan autor je efektno objasnio sadašnji trend kao – „arhitektura konzumacije’’. Nekada je Pop Art predstavljao revoluciju posleratnog potrošačkog društva ili svojevrsni asamblaž u umetnosti. A šta je danas „popularna” umetnost?

Površnost kritičnosti društva i jaz između novih trendova projektovanja  vizuelno zavodljivih formi, struktura, boja, naspram pragmatično hermetički zatvorenih obrazaca izražavanja postmoderne, čine kritičku praksu preraspodeljenom ikonoklastički na dva ešalona u današnjem graditeljstvu. Ne uzimajući u obzir fenomen romantičnog vraćanja u prošlost reminiscencijama stilske arhitekture na Vračaru ili ponekad i Starom Gradu, koja se naizgled predstavlja u nekim slučajevima kao opšti konsenzus „javnog interesa, privatnog i struke”. Gde je društvo koje treba edukovati da ima pravilan kritički stav?

Nekada je čovek bio u centru pažnje. Danas je novac ili (materijalni, čulni…) ugođaj paradigma arhitekture. Čovek je samo potrošač s novcem u džepu.

I ukus i forma! Arhitekt je borac – ne sme biti prevaziđen ali ako kohabitira sa opštim stavom o ukusu / estetici njegova arhitektura je puka oblikovština kako je to profesor Nikola Dobrović opisivao u istoj borbi pre 70 godina. Arhitekt je korektivni vizionarski element društva, ili je jednostavno utopljen u prosečnost trenutnog larpurlartizma ili neke vrste populizma bez snage inovativnosti i avangarde. Da li danas postoji nešto nalik ukusu nacije (nalik nekada kritičkom regionalizmu) nasuprot globalnom  trendu? Bavimo se svakog dana pitanjem UKUSA i FORME. Nevažno da li je reč o kafi, arhitekturi šoping mola, naslovnoj strani novina ili programskoj šemi TV medija, urbanoj opremi i konceptu  saobraćaja – kao što rekoh na početku svaki segment života je postao pre svega „lepo, ukusno, prijatno“ dok smo potisnuli „prirodno, spontano, opušteno, svrsishodno, funkcionalno“.

I dok je ova kolumna bila u stvaranju– otvoren je još jedan šoping – mol. Još jedan simbol velegrada, konzumacije i po pravilu – nedostojne arhitekture mesta. Izuzimajući estetiku objekata svesno je podređujući estetici konzumenta – ukusu i formi koja prija svakome, ukusu mode koja se pruža unutra, formi koja je sasvim dovoljno zavodljiva i korporativnoprivlačna, istovremeno bezlična da privuče već pomenutog konzumenta po mogućstvu bez formiranja estetskog stavao bilo čemu što sebi ne može da priušti otvaranjem novčanika. Nažalost, o ovakvoj arhitekturi često arhitekti ne odlučuju puno. Umeće je da dostignu nešto više.

DOLE URBANIZAM METROPOLE I POLITIKA PALANKE PROTIVU URBANIZMA PALANKE!

Ko piše parole a ko diže revolucije? Jedna neizostavno važna promena se dešava u gradu, u moru destruktivnog diskursa kojim društvo dominira, za mene, na zaprepašćenje mnogih od Vas koji ovo čitate, predstavlja zračak svetlosti u budućnosti lokalne palanke, i uopšte poimanju urbanog prostora, ali  pre svega stvarnih društvenih vrednosti i izvorne egzistencijalne ljudske potrebe. Nušićevska komedija  koja se odigrava, sa uvek novim i izmišljenim likovima novopečenom aristokratijom i administracijom (investitori, izvođači, podizvođači su uvek „neko tamo drugi, neki anonimni Nikaragua“), starim  prekaljenim operativcima Perom pisarom i gospodom Ninkovićima koji su uvek na vrhu talasa progresa, nevažno gde. Radi se o „nasilnom“ reuređenju gradskih ulica u najužem centru grada. Sav taj asamblaž celog našeg društva je prisutan i u ovoj temi, od samovoljne administracije do reakcije beogradske palanke kada je svaka promena u pitanju.

Taj slučaj ulica je suštinski važan na neki način za ceo grad. Oduvek sam voleo da prošetam Knez Mihajlovom, a izbegavao da odem u novootvorene šoping molove na levoj obali Save. Nazovite me posle ovoga dinosaurusom. Novi centar primeren pešaku gaji nadu da vrati bar malo ljudi gradu, a ne stvarima. Na žalost ova tema je do te mere politizovana, da sama po sebi nije važna, pa ni posledice toliko, kao sam narativ koji je prati, potpuno nesvesni koncepta života koji će neka nova tema ponuditi celom gradu a i stanovnicima najužeg gradskog jezgra. Možda naivno verujem – vratiće nadu u mogućnost povratka običnog čoveka kaldrmi i biciklu… Zašto je ova tema važna, i uvek sa istom fabulom, zapitah se istovremeno setivši se svog tada neobjavljenog rada o lakom metrou pre desetak godina previše kritičkog teksta da bi izašao u glasilu institucije čiji je osnivač Grad Beograd. Sećam se mog usmenog razgovora sa anonimnim recenzentom i njegove prve lekcije iz primenjenog oportunizma, koji će polako kao deo si stema uspostavljati ovaj trend u novu religiju i to u svim porama društva. Nekada se istim žarom uspostavljala paradigma automobilskog Beograda koja danas ima pun zamah i čije smo žrtve. Lepota autokratije leži ponekad u efikasnosti, pa kao što smo tada dobili tri mosta, i sada će na zaprepašćenje mnogih Beograd dobiti izuzetnu mrežu ulica pešačku zonu, koju je arhitekt Branislav Jovin čekao decenijama. Da apsurd bude veći, oponenti izvornih Jovinovih ideja romantičnog Beograda istovremeno su postali egzekutori Jovinovog koncepta.

Ne ulazeći u obim nerešenih problema koji će kasnije biti predmet mnogih stručnjaka i lokalnog stanovništva, estetsko inženjerske aspekte, administrativne propuste, želim da istaknem da sam na sopstveno zaprepašćenje pre tri dana shvatio da sam oduševljen celokupnom idejom. Možda je to bio samo bunt koji se rodio i likovao kada sam video par zaglavljenih šminkera u sveže izglancanim kolima u sveže popločanom ćorsokaku nadomak „Pevca“ koji je ostao za njih samo pusta želja. Hteli mi to pojedinačno ili ne – centar grada će se vratiti pešaku. Ja sam već prošlog meseca kupio bicikl, a vi ako niste  probajte… trebalo mi je godinu dana ali i zatvaranje Trga da prihvatim da postoji efikasniji i zdrav način da lepo osetiš svaki svoj dan, iako sam odavno parkirao „svoju kočiju“ na obodu kruga dvojke. Žitelji centra će verovatno najviše koristi imati od ovih promena, pre svega vraćajući sebi zdrave navike kojih još nisu svesni. I ova promena forme uticaće na nove trendove u gradu… videćemo kako će naše lucidno društvo sve ovo prihvatiti kada se strasti stišaju…

Hteli mi to pojedinačno ili ne – centar grada će se vratiti pešaku. Ja sam već prošlog meseca kupio bicikl, a vi ako niste probajte…