piše: Eva Vaništa Lazarević 

          arhitekta i redovni professor 

          Univerziteta u Beogradu, 

          Arhtektonski fakultet 

Jedna “nedužna” guska pozlaćenog kljuna i izduženog vrata pojavila se u obliku porcelanske, nemale skulpture na mojim vratima. Poklon. Od strane ljupke, dobronamerne čistačice naše kuće. Služila je, u stvari, kao četka za čišćenje toaleta, esencijalni objekat za koji je dotična smatrala da nam je neophodan u, po njoj, lepšem obliku nego što smo prethodno posedovali.

Naravno da je ta guska stajala još godinama i izazivala mi estetski nemir u našem “rođenom” kupatilu, a na divljenje naše kućne domaćice. Tek kada smo se poslovno rastale, mogla sam da vratim, odnosno ponovo kupim praktičnu jednostavnu četku koja se uklapala u moderno, svedeno kupatilo. 

Uglavnom, nije lako objasniti ŠTA je kič. I zašto je nešto kič! 

Posebno kada si istim ophrvan i od istog “pojeden” u okolini u kojoj živiš. Moj otac je decenijama predavao na predmetu “Plastično oblikovanje” na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu o kiču. Bila su to najposećenija predavanja na svim godinama, kojih se arhitekte svih generacija još sećaju. Duhoviti primeri, teorija, inicijacija mladih arhitekata kako i zašto da ne krenu tim putem. Primeri, primeri i primeri, te objašnjenja, i to što jednostavnija: “kič je predmet koji ne služi svojoj svrsi.” Forma koju ne prati funkcija. 

U tom smislu mnoge suvenirnice, pune stvarčica bez namene su shodno definiciji pune i kiča. Magneti – najmanje napadni, staklene snežne kugle i replike svega i svačega, skupo za to što jeste i sasvim nepotrebno. Čuvene venecijanske gondole na “nahtkaslama” bile su u modi tokom srećnih sedamdesetih, plastificirane čipke koje štite trosede i fotelje ili vise dijagonalno preko televizora, mušeme umesto stolnjaka te porcelanske balerine i psi u lovu –  koje su se donosile ponosno iz Čehoslovačke i danas su deo scenografije Konstantinovićeve palanke, bez ikakve loše konotacije. ( ovo i kao box ubacujete!) 

E, sada treba biti oprezan u ocenama: zašto bismo kao estetski obrazovani intelektualci određivali bilo čiji ukus pa i drugih sredina, predgrađa ili urbano ruralnih sredina? Uzori ili ugledanje su ključno objašnjenje.  

Masivne lutke širokih podsuknji iz Trsta, redovno su sedele na sredini bračnih kreveta u negrejanim sobama – kao stvar prestiža i pandan komšiluku. Pokazatelja da si putovao. I danas je to još slučaj kod starijih generacija i ne treba se tome čuditi, kao ni Vilerovim goblenima. Prosto – ugledanje na bliske, na susede, na sredinu. Pa onda i tradicija. Navika. Poistovećivanje sa okolinom. 

Da li je to samo po sebi loše? Nikako! 

Volimo u tom kontekstu i miris dunja na ormanu i pogled na kore rozen torti u skromnim (možda kičastim?) i čistim enterijerima. Mnogo su to prisniji elementi nego odsustvo ljudske duše kakvo danas nalazimo u društvu. 

Kaporovski duhoviti susret baklave i Zaher torte ima na našem meridijanu svoj razlog, svoju istoriju, ima svoj koren. I treba ga sagledavati kao naš “genius loci” a ako smo samo-ironični i duhovito blagonakloni i kao  šarmantno nasleđe koje volimo i kojem pripadamo. 

Roze i crveni društveni okvir 

Sa druge strane, većina TV programa koji su se potmulo uvukli u naše domove tokom pandemije  je samo oličenje i suština kiča i šunda. Ne trebaju nam zlatne guske i porcelanski lovački psi za objašnjenje ovog pojma. “Zaražena” grupa nam je već prešla kritičnu masu potrebnu za generalno odumiranje finoće.( box ubaciti!!)  Mladi ljudi rastu u tom pogubnom okruženju. 

Stanovništvo  se “edukuje” gledajući 24 sata nametnuti  objekat obožavanja: vulgarni polusvet koji iz nekog razloga nosi po kič enterijeru dijagonalno okačene torbice a svojim izgledom i posebno ponašanjem poziva i preostalo stanovništvo da se ugleda na njih. Zato ulicama prolaze kopije ženske i muške mode iz rijalitija gde caruju trenerke. Naše društvo više ne nosi cipele, samo sportsku opremu a bez sporta. 

Rusko – Karićki enterijer iz 90–ih sa luksuznim neo Luj replikama fotelja, venecijanski kanali usred vojvođanske nedođije i naročito, replika Bele kuće ukazuje na to da smo na pravom mestu. Blizu luksuza. Nećemo više o siromaštvu! Nećemo da pređe zla kob na nas … hleba i igara... 

Kao u doba II svetskog rata kada su očajne američke domaćice jedva čekale nove holivudske filmove sa melodičnim i vedrim “swing” okretnim plesovima; moramo da se pomirimo sa ljudskim, potpuno prirodnim nadanjem u bolja odnosno luksuznija vremena. Ako još u žutoj štampi, koja se pojavljuje na svakom kanalu ili platformi želeli to ili ne – čitamo nevoljno koliko su plaćene starlete veštačkog izgleda i “Head and Shoulders” likovi, moramo da im skinemo kapu. Uspeli su jer je društvo  to dozvolilo i favorizovalo, bez škole i bez obrazovanja. Bez ijedne pročitane knjige. Vulgarni, uz fizičko čerupanje i u očiglednim scenama seksa koje im nameće rediteljka. Na njih se ugledaju mladi ljudi, ako ne vide ništa bolje u svojim kućama. A to je često, jer roditelji jure za više paralelnih poslova da bi održavali svoje domove. 

Ugledanje  u takve medije, njihovu scenu, muziku (?) i teze je najotrovnija stvar po društvo, koja raste kao jezivi duh iz boce u poslednjih 20 i više godina od strane jednog “natčoveka.” Preživeo je sve režime i angažovao se medijski u upravi svakog novog, lične probleme rešavao u hodu a franšizu priprostih američkih rijalitija je savršeno prilagodio našoj osiromašenoj sredini. Uglavnom  smo zaboravili da na početku prevrata ova televizija nije imala pravo ni na distribuciju vesti. Danas, na 50 i više programa nacija i dijaspora sluša bespogovorno sve misli, ocene i komentare o društvenim zbivanjima, smernice kao i hibridni folk-pop-muzički program vlasnika za bolji život.  

 Dva Porše džipa i jedan Bentli te Mini Kantrimen za svaki dan 

Građevina i arhitektura koje čine naše neposredno okruženje, su visoko na spisku mogućeg kiča, što upareno sa društvenom podlogom i izvorima iz svojih domova te medijskim udarima čini opasan trio za razvoj društva koje se temelji na uzorima. Isti “stručnjaci” koje su gornji mediji oblikovali, u odeći i imidžu iz rijalitija, teže tzv. “blink blink” arhitekturi istočne provenijencije. Ali što povoljnije. Često nam na krovovima u predgrađima godinama stoje ostavljene i već zarđale armature za sledeći sprat – tipični geografski uticaj Bliskog istoka. Da se nađu za našu decu. Legislativu ćemo rešiti.

Opet, modno osvešćene kvazi zvezde sa lošim uzorima ili sportski moćnici imaju svoje modele estetike koje traže. Na nama arhitektama je da na te zahteve ne pristajemo! 

Sa jedne strane da bude jeftino i da razlika u ceni ostane najviša moguća: puni betonski balkoni, demit fasada, ili sa druge strane stakleni modni hit balkoni i parkleks obloge – često ih i jeftinu i skuplju opremu krasi jednako odsustvo ukusa, mere i harmonije oblika. Najžešće borbe vodila sam sa namernim smanjenjem armature u cilju pojeftinjenja i naknadnim dodavanjem bar dve etaže u pozadini objekta kada prođe inspekcija, a da se sve ne vidi sa ulice. To je “kič ponašanje”, ubija progres i profesionalnost. I nažalost zarad zarade mnogi od nas pristaju na takvo ponašanje. Kao i na bedne cene projektovanja. 

Takođe, “kič akt” je kada sasečemo svo drevno drveće na novokupljenoj parceli milionske sume jer nam je zasmetalo za  džinovsku kulu do same granice placa u rezidencijalnoj /prizemlje plus sprat/ zoni, sa spratnom visinom od 6 metara i 3 etaže, neo klasicističke fasade. Kažu, ne pitaj ništa, to je izuzetno bitan čovek.  

Drugi komšija, zanatlija, vozi dva Porše džipa, Bentli i Kantrimen i dodaje na svom placu (jednom od mnogih u kraju) unutrašnju kuću višu od postojeće, betonira zelenilo ali koristi samo najjeftinije sirijske imigrante zbog uštede.  Ne obraćaju se prvom komšiji ni pozdravom iako tek doseljeni i već puštaju zavijajući folk na najglasnije u tzv. “posh” (isto tako nesimpatičan naziv) zoni gde je ranije carovala klasična muzika. 

Kič je, rekli bismo, ponajviše opasna posledica društvenih, poremećenih odnosa koji se kod nas razlivaju kao slapovi Nijagare, velikom silinom. Nije samo estetski poremećaj.  Ne treba da se meša sa pokušajem “skromnih” aspiracija da se stvori nešto, po njihovom dubokom osećaju u koji ne ulazimo, po njima – lepo i oku ugodno. Jer, mnogo je manji greh ako su time samo promašili temu želeći da stvore malu zaradu. Ili ostavili smišljenu, željenu formu bez funkcije. Ostavili ružnu kuću u amanet aman zaman, ili neprimeren predmet na videlu. Mnogo je gore ponašanje koje je proizašlo iz bahatosti i kombinacije svega navedenog. I statistička činjenica o rastućem broju takvih jedinki. 

 I … šta reći; pustimo guske-četke i slične detalje da caruju i dalje. Nije to esencijalno. Esencijalno je kič ponašanje. 

Ima vremena za “evropske”, bolje rečeno uvažene, stilske vrednosti. Polako.