Piše: Bratislav Ilić, arhitekta

Šta je to? Život van zakonitosti grada. Život van pisanih propisa lokalnih gradskih odluka, van velegradskog asfalta, sve ono što preskoči preko ivičnjaka planova gradskih mudraca i naivnih strategija na papiru… periferija u mislima uprave, periferija urbaniteta grada… mesto odsustva socijalne države da oseti jecaj periferije. Svuda je oko nas – i u centru, i u upravi, privredi, socijalnom životu, zdravstvenoj zaštiti… Ali danas nam je tema “mali čovek”, radnik, trudbenik, najamnik, propala srednja klasa usled centralizacije, društvene segregacije… “Dođoš” bez doma i vizije, onaj što živi od danas do sutra s nadom u bolje sutra odlazeći na počinak sa znojem i čemerom sopstvenog malog i običnog života, a glavni pokretač svega što mora da se uradi u tvom gradu…

Gerilci uvek stvaraju svoj i naš novi svet, oni su pokretači promena, velike ali nekontrolisane energije. Umetnost urbanista i funkcionalnih sistema je usmeriti ovu energiju u pravom smeru života grada. Kaluđerica, Borča, Plavi Horizonti, zemunske “interpolacije” iz devedesetih, Busije, Grmovac, Mali Mokri Lug, Surčin, Vinča… to su zone pune svakodnevne vreve, gde se gradska uprava preispituje i taktizira godinama, a improvizacija je nosilac privrednog i društvenog progresa poput zaboravljenog katastra ili tržišta na reč maloprodaje na poček, kompenzaciju ili bez pdv-a. Srbija gaji od praistorije agrarnu kulturu. To nam je priroda dala. Ali već decenijama je u neprirodnom stanju.

Dvadeseti vek a posebno socijalistička revolucija doneli su uobičajenu pojavu do danas – jednosmernu i pomalo apsurdnu migraciju selo – grad i pored jasno vidljive i sistemske deindustrijalizacije. Beograd je oduvek imao svoju gradsku gerilu. Krajem 19. i prvom polovinom 20. veka to je bila Čubura koja je danas definitivno izgubila svoju bitku i prepustila raniji status elitnim stanarima kojima ne smeta komfor „na tanjir supe“ do komšije. Ostalo je još par enklava koje se „ne daju“ a koje kod neznanca bude neizbežno usputno pitanje u sebi „otkud ovo ovde?“.

Moje večno pitanje u sudaru svetova ispoljenog kontrasta Čuburske partaje i Neimarske predratne vile na liniji ispod Šumatovačke ulice, ostala je dugo enigma, preskakajući godinama „berlinski zid“ prečicom do škole. Ako je Čubura na prelomu prethodnih vekova ipak imala neki plan razvoja i ponekog begunca iz grada, arhetip današnjih pojava je bila svakako Jatagan – mala, koja je nestala jednim potezom gumice odlučnih urbanista i političara. Pukotine u sistemu nekontrolisanog razvoja i nedoslednog planiranja. Sve ono što preostaje kao „višak“ od velegrada, živeći na periferiji urbanog je gerila velegrada, mešavina spontanog, stihijskog svakodnevnog života koji se danas odigrava bez prisustva radnika gradske čistoće, trotoara i sveže asfaltiranog ili opranog puta, uređenog zelenog ostrva ili parka, , kanalizacije, javne rasvete, redovne policijske patrole, lokalnog kontrolora Parking servisa ili redovne

To su danas pre svega stalno nastanjeni privremeni gosti u našem i vašem gradu raznih profila – mladi vredni nosioci našeg progresa, kao što su to nekada bili naši preci – trudbenici ili izgubljene mlade nade urušenog srpskog sela, mlade porodice sa nadom u bolje sutra, izbegla lica iz raznih enklava (Krajina, Bosna, Kosovo i Metohija, južna Srbija, istočna Srbija, jugozapadna Srbija…) ili jednostavno konglomerat starosedelaca i pečalbara čiji društveni status i materijalno stanje određuju mesto boravka. U evropskim metropolama – ovaj fenomen rezervisan je za širok spektar doseljenika različitog i specifičnog etnokulturnog identiteta koji tragaju za boljim sutra u razvijenim zemljama sa svih meridijana. Kod nas je ovo mesto rezervisano za – nas. Apsurd današnjice je nekontrolisana produkcija savremenih “jatagan mala”. A to je uvek posledica donošenja “odlučnih” odluka…? A kako izgleda život u ovim naseljima? Živo, otvoreno, iskreno, onako kako mora kada je egzistencijalno!

Ako pripadate miljeu koji smatrate urbanim i sve ovo vam je strano, probajte da promešate karte ponekad kako biste doživeli za vas neverovatno iskustvo i otrežnjenje. To možete vrlo lako – ulaskom u TSV diskont, kafanu ili pečenjaru u koju vas vodi lokalni gerilac kao svoj kutak…Kao što su to nekada davno radili beogradski boemi i velegradska inteligencija na Čuburi, okusite i vi bogatstvo različitosti sopstvenog grada u kom živite, uđite u cipele mnogih koji žive taj život svakodnevno. Najvažnije – uradite to bez predrasuda jer na kraju krajeva tek svaki dvadeseti Beograđanin nije ponikao od nekog došljaka pre 100 godina (Beograd 1914 – 100.000 stanovnika), a tek svaki šesti ili sedmi Beograđanin u teoriji nije migracijom postao tranzicioni dobitnik – Beograđanin socijalističke revolucije (Beograd 1940 – 320.000 stanovnika uz gubitak 50.000 tokom rata). Samo u teoriji imajući u vidu migracije urbanog stanovništva koje neizostavno Beograd kulturno

iscrpljuju već decenijama unazad od Drugog svetskog rata. Isključenjem predrasuda pronaći ćete često bogatstvo i neposrednost svakodnevnog života koje urbano okruženje ne pruža za razliku od šireg konglomerata radničke klase nadničara, prigradskih seljaka čije proizvode konzumirate, besposlenih tinejdžera bez vizije i obaveza, kolonije studenata koji spajaju kraj sa krajem ili sl. Pretražite ćoškove velegrada, pomoći će i vama da shvatite zašto ne shvatamo sredinu u kojoj živimo, kao ni zašto ta sredina ne prihvata nas na trenutke – izađite iz svoje učmale zone komfora, spoznajte svoje mesto i zastupljenost u populaciji grada saznajući više o sugrađanima iz druge galaksije… saznajte gde jede vaš vodoinstalater, gde se oblači vaša radnica na kasi ili kućna pomoćnica, a gde je smešten fizički radnik odvojen od porodice i koji su mu planovi za budućnost… verujem da ćete ih sve posle toga više poštovati. Njihov život iako naizgled teži – možda ih čini srećnijim i ispunjenijim svake večeri. To je zona gde porodica još ima svoje utemeljenje bez obzira da li trpi kao tranzicioni gubitnik ili je odvojena u dalekoj provinciji.

Naspram prividne raskoši i šarma otuđenih duša velikog grada, taj poludivlji život je baš ono što održava nadu za očuvanjem autentičnosti Beograda koji je uvek crpeo svoju kulturu iz tradicije koja nije umrla na periferiji i nadograđivao je koliko god bio pod pritiskom progresa. Tragovi ove gerile su svuda oko nas – u gradu svi ti ljudi obavljaju svakodnevne poslove – većina njih je nekvalifikovana radna snaga zaposlena u maloprodajnim objektima ili uslugama koje svakodnevno koristimo. A tragovi svih tih navika i života najbolje se ocrtavaju na “granici civilizacije” – mestima ukrštanja dnevnih migracija – gde prestaje grad a počinje spontanost… mestima gde trocifreni brojevi na autobusu javnog transporta određuju status, gde fiskalna kasa postaje viralna a račun suvišna reč, gde market prodaje hranu sa istekom roka, a galerija korisnika javnog prevoza na prvi pogled govori o njihovim svakodnevnim stradanjima, nadanjima, kulturnim navikama, životnim i higijenskim uslovima, skromnosti i požrtvovanosti, kompleksima ili taštini. To je trošarina 21. veka – mesto simboličkog susreta sela i grada – trošarina ljudskih duša.