Happy Hour 0-24/365

[vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_single_image image="5146"][vc_column_text]Bratislav Ilić, arhitekta [/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Prvi utisak stranca u Beogradu u tri reči? Hrana, atmosfera, jeftino… ono što godinama odzvanja u mikrofonima reportera, dok očekujem da čujem nešto novo…   Ritam grada i

4.7
(102)

Bratislav Ilić, arhitekta

Prvi utisak stranca u Beogradu u tri reči? Hrana, atmosfera, jeftino… ono što godinama odzvanja u mikrofonima reportera, dok očekujem da čujem nešto novo…

 

Ritam grada i lokalnog stanovništva prosto vapi za svesno zalutalim hedonistima sa svih meridijana. Vapi za istraživačem nepoznatog – običnim čovekom zapadnih ili istočnih civilizacija… nevažno  da li dolazi iz monotonog grada Evrope u kome svi radnim danom spavaju u 22h, ili sa istoka gde je spontanost i ovakva zabava retkost ili cenzurisana strogim kanonima sopstvene kulture i religije. Iako prosečan građanin Srbije pojede 25kg manje mesa godišnje od proseka Evropske unije, prednjači (zajedno sa Rusom) po potrošnji alkohola sa 12,5 litara godišnje. Da li ih stvarno on tokom godine i popije, ili je to neki prosečni radnik iz Istanbula, ili čupavi nordijski tinejdžer na svom happy-hour city break-u na raskršću svetova gde se nikom ne traži viza – to više nije važno. I verujem da „naš domaćin” prednjači u hedonističkim porcijama u kafani u šta se uveri svaki stranac prvom prilikom u našem restoranu. Svakako da to nešto u nama, iskonsko sa Mediterana i preuzeto sa Orijenta, čini da nam „kultura hedonizma” bude važan činilac svakodnevnog života. Veliki deo permanentnog uživanja i druženja je u ugostiteljskim objektima, koji su odavno prestali da budu nepretenciozne birtije s kariranim stolnjacima a la „Mala Madera” koje nestaju. Kako se ova kultura razvila možemo razmatrati iz više uglova. Svakako i činjenica da se mladi izuzetno kasno osamostaljuju od roditelja  (60% u odnosu na 25% što je EU prosek) navodi na zaključak da je javni prostor mnogima postao zamena za privatnost sopstvenog stambenog prostora. A kakav je taj javni prostor? Komunalno neuređen, saobraćajno uzurpiran, higijenski zapušten… Dugo zaboravljeni trenuci Beograda kakav je bio su se naizgled vratili. Ali samo naizgled. Šarenilo kosmopolitske svetlosti centra velegrada skriva socijalnu bedu i komunalni nered usled propadanja gradske periferije od nestanka rejonskih centara i mesnih zajednica što čini svakodnevni ritam života većine stanovnika. Evo jednog saveta kako da vam se desi nešto neočekivano kada odete negde van – svratite na periferiju i upoznate grad na pravi način… uvucite se tiho i neprimetno u prigradsku četvrt, zalutajte na lokalnu pijacu ili u anonimno satelit-naselje i spoznajte ga onakvim kakav je grad stvarno… istina ovo nosi određene rizike od nepredvidivih susreta ali u Beogradu za ovako nešto ne morate više na periferiju, zar ne?

 

GDE ĆEMO NA KAFU?

Kafić kao fenomen… Kultura ispijanja kafe je duga na ovom podneblju. Poslednjih decenija ustoličila se kao posledica specifičnog privrednog razvoja. Posledica nezaposlenosti mladih, loših stambenih uslova i otuđenosti društva velikog broja ljudi, sa delatnostima u sivim tokovima novca. To je mesto druženja tinejdžera umesto u kući ili stanu; mesto ugovaranja „sitnih poslića” ili velikog biznisa za sve „poslovne ljude” bez pravnog statusa, pravnog lica i poslovnog prostora. To je mesto druženja zaposlenih u vreme pauze ili posle posla. To je mesto izlaska anonimusa u javnost i življenja lažnog stila života, mesto opsene – i gosta i usluge koju on svesno prihvata. U većini restorana možeš da pojedeš lepo serviranu i ljubazno posluženu pastu, piletinu, ćuretinu, ili rižoto sa istim sosom, ali kada bolje zagledaš meni i prebrojiš sve opcije,  de fakto shvatiš da se iza kuhinjskih vrata nalaze tri lonca nalik vojnoj kuhinji, koji često nude samo nešto malo više od brze hrane, pa ipak naručiš sendvič ili picu s priborom. I sve je tu user-friendly – besplatan wifi, pet friendly opcije, neizbežni keksić uz kafu i sl. Dok ne uđeš u prazan restoran i poželiš sedenje za stolom „rezervisanim za jelo”. Tu padaju sve maske o odnosu gosta i kafane, konobar je pukovnik a gost pokojnik. Nevažno je šta gost želi, neprijatnost sudara svetova je neminovna.

 

Šarenilo kosmopolitske svetlosti centra velegrada skriva socijalnu bedu i komunalni nered usled propadanja gradske periferije od nestanka rejonskih centara i mesnih zajednica što čini života većine stanovnika.

 

 

To je trenutak klasifikacije i kategorizacije današnjeg beogradskog restorana – koji dovoljno govori pre svega o svesti gosta. Do tebe je da li ćeš se okrenuti i otići na pristojno mesto ili prihvatiti da tvoj ugođaj definiše osoblje uz svojevrsni face-control. Ako ne želite da eksperimentišete, postanite i vi lokalpatriota, pronađite svoj Orašac, Kolarac, Mornar u kom ćete se osećati kako vam prija, ili jednostavno platite masno i kvalitetno svoje potrebe i afinitete za svaku priliku – uz sjajan enterijer kao svuda, dobićete i ono što restoran treba da ima: rastojanje stolova, suptilnost, dobru uslugu, romantiku, dobar kolač ili biftek…

 

HAPPY HOUR 0-24/365

Neke zemlje imaju svoj pranzo ili siestu – dnevni ritam hedonizma ali je on uglavnom umeren i ne ugrožava mentalno i fizičko zdravlje, već naprotiv – daje svrhu i ujednačen ritam rada i odmora svakom danu. Beograd ima svoj ritam – zabave, snabdevanja, saobraćaja, buke, rekreacije, posla 0-24h. Bogat noćni život vikendom devedesetih se vremenom proširio i na radne dane razvijajući ugostiteljstvo kao važnu granu privrede grada. Kako se životni standard stanovništva menjao, od kafića kao mesta ispijanja jutarnje kafe i večernjih izlazaka, veliki broj je prerastao u restorane u kojim različite strukture društva svoj socijalni ali reklo bi se i intimni život provode celog dana. Specifičnost uspešne neposredne naplate usluge je još jedan razlog formiranja ove grane privrede kao uspešne u odnosu na ostale sektore. Kafe – restoran je postao univerzalno mesto susreta, identitetski topos urbane jedinke. Kroz jutarnje ispijanje kafe besposličara, brzi doručak i „laki poslovni sastanak” tokom radnog vremena, popodnevne kafe ili ručak posle posla, postao je svakodnevna zanimacija većine kosmopolita ili lokalpatriota koji se identifikuju sa mestom, stilom ili društvom koje ih okružuje. To je nekada mesto prijatnog izgleda, a često samo usputna stanica ili lokalna „rupa” na raskršću puteva sličnih i prepoznatljivih sudbina. Brojni kafe restorani u tom čudnovatom dnevnom siesta/fiesta ritmu prerastaju u različite formate popodnevnih matine žurki kao uvertira za noćna dešavanja. To je transformacija koja vodi društvo u ritam 0-24. Grupisanje ovih usluga čini određena mesta prepoznatljivim u gradu. Večernji program je usled velike konkurencije transformisao čitave prostorne ansamble stvarajući lokalni identitet mesta. Nešto zelenila i javnog prostora u centru što je postojalo preuzele su bašte. Na Vračaru, Starom Gradu nikad ih nije ni bilo puno… ali ih je sve manje. Sedenje u lokalnom kafiću umesto u lokalnom parkiću… U većini kafe restorana završava se do 1h ali pruža verovatno i najveći izbor muzike i formi manifestacija tokom cele sedmice što grad čini živim, a društvo navodi na ritam 0-365. Noćni klubovi već imaju svoju tradiciju i upotpunjuju prethodno opisan ritam grada 365 dana u godini 24 časa. Ova clubbing arhitektura je čini se najefemerniji fenomen grada. Ugostiteljski objekat ima svoje rođenje, trenutnu „autentičnu arhitekturu i kulturu”, uspon, redovne goste, evente, opadanje, transformacije, ponovni uspon, propadanje ili novo rađanje uz odbacivanje potrošene ljušture prepoznatljivog kulturno-vizuelnog obrasca tragajući za nekim novim naivnim gostima, jer je face-lifting i rebrending s promenom imena vrlo često nešto malo više od promene tapacirunga u starom separeu.

 

TURIZAM ILI CENZURA… NEUSPEŠNA PROHIBICIJA…

Beograd je svakako destinacija sa najviše turističkih kapaciteta u Srbiji. Strategija razvoja turizma za period 2016-2025 ima dobro postavljene ciljeve kao što je „institucionalna infrastruktura” ali je pitanje kako se razvoj turizma prestonice kao grada jeftine zabave prepoznaje u cilju „unapređenje ukupnog imidža Republike Srbije u regionu, Evropi i svetu”. Svakako se sadašnji spontani razvoj ugostiteljstva ne može podvesti pod specijalne interese kulturne, biciklističke ili vinsko kulinarske rute. Najviše turista 2019. godine bilo je iz Turske, Kine, Nemačke i okruženja. No VISA gosti koriste bogatstvo mogućnosti socijalnog života uz promovisanje multikuturalnosti često primitivnog nivoa i površnih vrednosti globalizma, priznajem tu i tamo sa ponekim svetlim primerom koji odmah obara ovu teoriju, no ipak tako je većini slučajeva. Najposećeniji je avgust kada se organizuju brojne manifestacije. Nekontrolisana prodaja alkohola, odsustvo kontrole odnosno zabrane izlazaka maloletnih lica je još jedan od razloga razvoja noćnog života, a tako i clubbing turizma pa danas možeš u istom klubu sresti mlade od 15 i sredovečnu gospodu što otvara mnogobrojna socijalna pitanja. Prohibicija nije dala prve rezultate i čini mi se nije bila ustavna…uvek se ispreči neka demokratija u uvođenju reda… Da li je to prirodan ritam života za mlađe generacije, možda je najbolje posmatrati kroz njihov kasniji život i posledice po celokupno društvo, obrazovanje, privredne aktivnosti, migracije… Sve ovo nije ništa novo i postojalo je i ranije u manjoj ili većoj meri. Ipak Beograd je u 21. veku širom otvorio ruke svima nakon decenije samoizolacije, predrasude Miloševićeve ere u Evropi su počele polako da nestaju i ubrzo je postao egzotična destinacija kao tranziciona zaostavština na margini „evropskog kulturnog kruga”. Vekovima je bio raskrsnica ili bolje rečeno granica „poznatog sveta” centralne Evrope – Alba Graeca ili Dar Al Jihad (kuća svetog rata), most istoka i zapada… ali se opet sve vreme pitam kako je postao GRAD JEFTINE ZABAVE? I zašto? Cene života u gradu ne odstupaju puno od velikog broja metropola, ali očigledno da je cena zabave ovde na popustu… Beogradski splavovi kao recidiv devedesetih već početkom ovog stoleća su promovisani u svojevrstan brend Beograda čime su i trajno ugrozili opstanak obala i svih tekovina urbanističkog planiranja akvatorija prethodnog veka. Urađen je plan detaljne regulacije akvatorija oportuno skrivajući bezvlašće celokupnog „spontanog haosa” i dirigovanog interesa nad rekama. Sigurno je da su navike i običaji lokalnog stanovništva bili plodno tlo za razvoj inostranog turizma spontane zabave baziranog na postojećim resursima. Ključno pitanje da li je Beograd dostojan ove industrije, čisteći jeftinom zabavom patinu prošlosti i sudara kultura. Grad se prepustio razvoju industrije koju je Amerika smestila u pustinju (Las Vegas) a Grčka i Španija na izolovanim ostrvima (Mikonos, Ios, Ibica…). Španska javnost je pre deset godina prepoznala ovaj vid turizma kao industriju poslova nižeg profila i seks industrije. Šta stvarno Beograd promoviše, da li gradi nove muzeje, galerije i čuva nasleđe kao svaki grad koji ima ambiciju da ima epitet prestonice kulture, ili se pretvara u Diznilend Evrope? Dok neki drugi s ponosom imaju Kursaal Donostia (San Sebastian), Den Blå Planet (Kopenghagen) ili čuvaju Piazza dell Campo (Siena), ili Koloseum (Rim). Neznanje i naivnost političkih i kulturnih elita, samo nebriga, ili svesno razaranje identiteta grada – tek ovaj proces nije nešto novo. Narativ autodestrukcije postoji decenijama. Moje pitanje je uvek bilo „da li se identifikuješ sa gradom u kome živiš, ili ga samo trošiš?”. Samo još jedan slučajni prolaznik koga je prst sudbine ovde ostavio…učini nešto dobro, ili samo posmatraj…

 

UNDERGROUND KULTURA I JEFTINA ZABAVA

Ono malo arhitekture koja se u tragovima zadržala ponegde da svedoči o lokalnoj kulturi profanog života i prikaže nešto starije ambijente koji su preživeli bombe, ratove, ideološke čistke u urbanom prostoru – nestaje.

 

Beograd ima svoj ritam – zabave, snabdevanja, saobraćaja, buke, rekreacije, posla 0-24h.

 

Svakog dana se brišu tragovi svih epoha bez razlike i bez poznavanja osnovnih njihovih vrednosti a nameće na njihovom mestu jeftina pop kultura koja će za pet godina nestati, zamenjena novom. Le Korbizje verovatno nije pogrešio dajući nam definiciju ovog grada kao „najružnijeg grada na najlepšem mestu” ne ulazeći u dubinu istorijskih razloga zbog kojih je fizička struktura ovog grada oduvek bila sredstvo potkusurivanja sudara svetova, čineći ga stalnom ruševinom minulih civilizacija. Ono što nam je jedino ostalo od svih tih minulih vremena je tekst kulture koju prenose ljudi, a koja definitivno nestaje autodestrukcijom vekovnog mesta sukoba tri civilizacije, mesta spajanja i razdvajanja „svrstanih” i nesvrstanih u dvadesetom veku… mesta gde se danas jeftino može kupiti zabava, jer drugo je nevažno i prošlo… tu negde ispod u tragovima, pod našim i njihovim cipelama.

Šta se krije iza reči urban u liberalnim tranzicionim društvima bez uređenih institucija i regulative? Urbanitet je valjda i staro i novo? Urbanitet je rekao bih kontinuitet pre svega. A mi ga se odričemo… Beograd je nedavno dobio novi pravilnik o kućnom redu i ugostiteljskim objektima. A Srbija novi zakon o stanovanju i održavanju zgrada. Čitanke za „urbano nepismene”. Ali će ubrzo dobiti i Beograd na vodi i nadam se nove urbane stanare. Treba se zapitati hladne glave da li će transformacije u Savskom amfiteatru Beograd bolje postaviti kao staru damu Evrope ili će je zauvek odaljiti od pečata prestonice kulture koji su ponele desetine gradova sa manje potencijala ali malo više ambicije… Pečuj, Plovdiv, Maribor, Rijeka, Temišvar su samo neki iz okruženja koji su poneli ovu krunu, a od kojih bismo mogli puno toga da naučimo i vratimo narativ koji više priliči ovom gradu. Šta god mislili drugi o njemu, naša kultura je na neki način postala underground – simbolički i faktički, prošlost i budućnost Beograda je napisana i pokopana ispod sloja zemlje, urušenih zidova, maltera i zaborava čekajući svoje novo buđenje. Promocija skrivenih kutaka i riznica ovog velelepnog grada koristi se nesistematski, bez praćenja institucija kulture, umetnosti, mera konzervacije, sa komercijalnom dominacijom konzumenta. Identitetsko pitanje Beograda davno nije bilo ugroženo kao danas, kada nestaju autentične četvrti koje nisu doživele svoju zrelu vrednost da budu sačuvane pred naletom rentiranja stana „na dan”, ili bivaju uništeni jedinstveni muzejski primerci najstarijih lokomotiva na ovim prostorima ili drevnih skulptura. I ove pojave treba staviti „na račun” paradigme grada jeftine zabave, na račun svih nas koji osećamo Beograd kao svoj.

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 4.7 / 5. Broj ocena: 102

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

2 KOMENTARA
  • Biljana 4. Avgust 2020.

    Odličan tekst, sve pohvale kao i za kompletan magazin! Preživeo je Beograd razne izazove i loše momente, pa će i ovo. I ovaj magazin je dokaz da se Beogradu događaju lepe i kvalitetne stvari….

  • IP 8. Avgust 2020.

    Potpuno i sve jasno rečeno. Nikad nisam voleo da živim u centru jer kod nas nažalost nema nigde zelenila pa pogotove ne u Bg i Ns. Kada zidamo tolike zgrade i tržne centre mogli malo i parkove ali oni ne donose profit. Očigledno je da imamo klijentelu koja ne voli prirodu i kojima ne smeta asfalt i żega a pogotovo ne što nema parkinga…

POSTAVITE KOMENTAR