Razgovor vodila: Jelena Blagojević

Simone Mikeli je arhitekta i dizajner enterijera, koji je svoju praksu i bogato iskustvo razvijao i kroz projekte  grafičkog dizajna, kroz kustoski rad, dizajn izložbi i profesorski rad. Nazvavši svoj biro Architectural Hero, Mikeli već trideset godina svojim jedinstvenim stilom osvaja prostore zapuštenih starih struktura i savremenih objekata, povezujući istraživanje, održivost i prirodu sa čovekom koji je uvek u fokusu.

Zato njoj, arhitekturi, uporno priznaje njenu (herojsku!) ulogu u stvaranju boljeg sveta, dok globalnim promenama i izazovima pristupa ne sa strepnjom, već beskompromisno – sa radoznalošću i nadom.

◾ Ko je Vaš heroj van sveta arhitekture i umetnosti? 

Moji roditelji. Mnogo im dugujem, oni su od mene stvorili čoveka kakav sam danas. Moj otac je bio izvanredan, poznati slikar koji je oduvek bio daleko od materijalističkih interesa proizašlih iz rutine svakodnevnog života. Moja majka je bila učiteljica, vrlo praktična žena, i veoma vešta u međuljudskim odnosima. Zahvaljujući njihovom konstantnom podučavanju i eksperimentima svih vrsta, razvio sam strast ka umetnosti, lepoti, kreativnosti, istini i poštenju. Od rođenja je vazduh koji sam udisao bio pun boja i oblika, svežih ideja, pasija i neverovatnih mirisa.

◾ Pričajte nam o svojim počecima u arhitekturi. 

Imam divne uspomene na svoje studentske godine. Vredan rad, mnogo smeha, mnogo konkursa, izložbi, raznovrsnih projekata. Ali arhitektonski fakultet nije bio jedino mesto na kome su se moje misli i metode oblikovale. Tokom studija, imao sam sreću da dosta vremena provodim u kući Đovanija Mikelučija (italijanski arhitekta, urbanista i dizajner – prim.J.B.), koji mi je bio veliki prijatelj, vrhunski mentor, vešti narator, izvanredan uzor: njegove reči, pune mudrosti i uvek jasne, bile su mi odlična škola.

Obogaćivao je moje misli i davao mi savete kada je bilo potrebno. U stvari, sećam se kad sam mu jednom izrazio želju da zajedno postavimo izložbu, pokazujući mu svoje zamisli i ideje o arhitekturi, ali me je oštro prekorio rekavši da ne mogu da radim izložbu o nečemu sa čime nisam još uvek potpuno upoznat. Rekao mi je da ne žurim, već da počnem polako sa razmišljanjem… da studiram, učim i potpuno usavršim disciplinu, i da čekam da onda drugi postave izložbu o mom iskustvu.

Moje bavljenje arhitektonskim projektovanjem počelo je kada sam završio fakultet. Prvi od brojnih projekata kojima sam se bavio bio je Park Hotel dei Kapučini u mestu Gubio: istovremeno neverovatno i zastrašujuće iskustvo. Onog momenta kada sam stupio na to gradilište, bio sam bukvalno napadnut!! Svi, od nadzora do instalatera, tražili su objašnjenja o bukvalno svemu. Bio sam potpuno skrhan, ali nakon što sam duboko uzdahnuo i pažljivog saslušao sva pitanja o načinu na koji treba da nastavimo posao, preuzeo sam kontrolu nad situacijom i počeo da se obraćam svakome ko je mogao da mi pomogne da razumem sa čime imam posla: sedam meseci je prošlo od kako sam počeo da ‘krpim’ razna gradilišta širom Evrope, i već sam osećao da mi je potrebno nešto novo u životu.

Tako da sam odlučio da dam otkaz, počnem iz početka, u svom malom studiju, projektujući enterijere za prijatelje i rođake, učestvujući u arhitektonskim konkursima i dizajnirajući bezbroj industrijskih proizvoda koji su savršeno podržavali moju ideju o odnosu prema prostoru, ljudima i predmetima. To su bili moji prvi koraci u arhitektonskom univerzumu.

◾ Vaši projekti enterijera u starim objektima i na zaštićenim lokacijama deluju kao da ste želeli da potpuno ’razbijete’ poimanje tradicionalnog prostora i identiteta i objekta i samog mesta. Vaši enterijeri su razigrani, osvetljeni neonom, njihovi elementi fluidni i amorfni, izviru na neočekivaim mestima… Šta inspiriše takve forme i takav ’scenario’? 

Obnova prostora i ideje koje ih oblikuju, jeste ono što je danas potrebno: promišljanje o postojećem bez uništavanja, počevši od čvrstih temelja sa izgradnjom novih otpornih, lepih i funkcionalnih strukura kako bi se odgovorilo na potrebe savremenog čoveka. Dobro izveden projekat obnove stvara za čoveka nove odnose, priče koje nikada pre nije čuo, teritorije za otkrivanje i postaje mesto umetnosti koja se svakodnevno živi, sposobno da prevaziđe današnje komercijalne izazove. Oblici, boje, površine, temperature, zvuci, suština i ukusi spajaju se kako bi stvorili dublje iskustvo koje prevazilazi njihov trenutni efekat. Sinestetički pristup i višečulna vizija povezuju čoveka sa kreacijom, rađajući dinamično unikatno delo povezano sa sadašnjošću, a istovremeno okrenuto budućnosti.

◾ Kako Vaši klijenti reaguju na prve skice i predloge? Da li se dešava da imate različita očekivanja od zadatog programa i kako to rešavate? 

Zahvaljujući ciljevima koje delim sa klijentima koji su prosvećeni, moji trodimenzionalni narativi dobijaju različite forme u zavisnosti od mesta i konteksta u kome se nalaze, čak i u prvim predloženim skicama.

Klijenti koji mene biraju, i koje ja biram, imaju srce meni blisko, pa odnos koji sa njima uspostavim ima ključnu važnost za uspeh projekta. Prosvećeni klijent ne usporava, već nadahnjuje teorijske, funkcionalne i formalne eksplozije koje pripadaju kreativnoj dimenziji, doprinoseći tome da rezultat bude jedinstveno i neponovljivo umetničko delo. Klijent koji bira arhitektu treba samo da brine o tome da pronađe ljudsko biće u savršenoj harmoniji sa svojom vizijom. Na složenim gradilištima, promene su uvek moguće, i pretvaraju se u podstrek!

◾ Jednom ste rekli (parafraziraću) da će ’arhitektura postati agilni sistem od koga će se očekivati da se prilagođava vrtoglavim promenama svih koncepata kako bi se pretvorio u različite objekte i sisteme.’ Kakav je to recept za budućnost arhitekture? 

Poslednjih godina, dvojnost relacije arhitekture i dizajna bila je podložna snažnim promenama, dovodeći do pojave uloge dizajna u savremenosti i produžetak njenog primarnog značenja. Zbog toga, arhitektura i dizajn postali su sinonimi i komplementarni elementi, duboko povezani istom suštinom ‘čovečanstva’ i procesima koje su u stanju da sprovedu u delo. Moj cilj jeste da prevaziđem granice poznate realnosti, distancirajući se od stereotipa kako bih stvorio nove prostore: mesta funkcionalna i u stanju da probude nova čulna iskustva. Moja arhitektura je ćerka sadašnjosti i okrenuta je ka mogućoj budućnosti.

◾ A kako u budućnosti vidite život i rad od kuće, zbog aktuelne pandemije? Da li ćemo još manje putovati, drugačije kupovati, družiti se, i kako će se to odraziti na Vaše nove ideje i projekte? 

Post-Covid19 period biće drugačija realnost od one na koju smo navikli, a ipak moramo da zajedno razumemo šta će se desiti. Možda ćemo imati bolji svet ali ga prvo moramo izgraditi i potruditi se da naučimo nešto iz ove tragedije. Strah ne sme da nas uguši već treba da nas vodi hrabrost, da inteligentno investiramo u istraživanja i zaštitu.

Moj pristup dizajnu i arhitekturi neće se promeniti: pro-gettare (na italijanskom) znači gledati unapred.

Graditi mostove između onoga što postoji i onoga što će tek doći. Svako delo je izraz društva koje ga je stvorilo. Dizajnirati znači analizirati ljudske potrebe i zahteve kako bi se dali specifični odgovori. To znači stvarati alate za bolju budućnost. Zbog toga se neće promeniti moja filozofija već tema projekta.

◾ Već pune tri decenije verni ste jedinstvenom dizajnerskom izrazu koji se poigrava ne samo prostorom, već i čulima. Kako se razvijala ta ’čulna arhitektura’ (sensorial architecture)?  

U mom stvaralaštvu, čovek je u samom središtu! Jer svako arhitektonsko delo, svaki predmet, interfejs, usluga i ideja, jeste konkretna realizacija naše percepcije i interpretacije sveta oko nas. Razumevanje realnosti znači biti sposoban da se ona istraži našim čulima, da se prošlost prevede u iskustva, fundamentalna dela koja nas oblikuju kao ljudska bića. Čulna arhitektura ide dalje od vida jer uključuje čoveka kao celinu. Ona ispunjava najdublje potrebe i želje kroz narative koji bude ljudski duh, često opterećen dnevnom rutinom.

◾ Često u enterijerima koristite fotografije velikog formata. Kako Vi vidite njihovu ulogu/moć u prostoru? 

Slike su oduvek predstavljale efektan i živopisan jezik koji omogućava da se dosegne najsnažniji komunikacijski efekat na najbrži mogući način. Zahvaljujući neposrednom i emotivnom uticaju, figurativna poruka postaje često važnija nego sam koncept ali i kritička refleksija primaoca te poruke.

Tokom ikonografskog istraživanja – izbora slika / umetničkih fotografija – tragam za intimnom fuzijom između unutražnjosti i spoljašnjosti, za totalnim spajanjem a zatim ih, zahvaljujući snimcima koje stručno pravi moj fotograf i prijatelj Maurucio Markato, postavljam na zid.

◾ Vaš studio stvara i na Bliskom i Dalekom Istoku, u Indiji i u Africi? Kakve su Vaše impresije prostorima i projektima koje ste tamo realizovali? Šta Vas tamo inspiriše? 

U mom poslu putovanje je neophodno: posmatrati nove realnosti, nove svetove, nove ljude sa kojima sarađujem a postati strastven jeste deo igre jednog metropolitenskog stvaraoca. Neverovatna igra, najblaže rečeno. Po povratku sa putovanja, moje oči su se nahranile slikama, osmesima, bojama i mirisima koje mi svako iskustvo pruža. Iskustvo se transformiše u memoriju i u stvarni projekat, u jedan važan zadatak.

◾ A kakav projekat još niste radili? Imate li neku neostvarenu želju? 

Imam mnogo tajnih želja, ideja koje bih voleo da ostvarim! Obogatiti svet dobrim delima, bukvalno i u smislu sadržaja, tako da svako može imati mogućnost da živi harmonično u svom okruženju, što je inspirativni princip moje dizajnerske filozofije. Konstantno se bavim novim projektima, stičem iskustva i testiram svoje veštine, uvek se baveći različitim objektima, bez utvrđenih prostornih crta, akcionim planovima koji još nisu jasno razrađeni. Moja projektantska aktivnost luta/varira od definisanja najmanjih i neobičnih detalja do zgrada, tehničkih opisa, velikih urbanističkih planova, tako da čim osetim mogućnost da se posvetim nekom neočekivanom detalju, ja ću intenzivno raditi na svojim idejama i nova avanura će početi. Ne volim da se zaustavljam, ne volim zastoj iako je to ponekad neophodno kao bi se novi koncepti isfiltrirali i apsorbovali u mojoj duši.

Kao i svaki sanjar, imam svoj ’savršeni ideal’ ka kome konstantno težim. Voleo bih da projektujem sisteme kao što su nebo i more. Otvoreni prostori, stalno u pokretu, nesagedivi ali ipak nepogrešivo jasni u ljudskom umu i neophodni za život.

◾ Svi veliki arhitekti bili su odlični komunikatori svog dela. I Vi ste aktivni kao autor i predavač. Koliko je danas važna uloga komunikacije u arhitekturi? 

Komuniciranje i bavljenje Arhitekturom, sa velikim A, spojili su se kako bi stvorili nešto novo: suštinu punu  značenja koja otkrivaju njegovu intimnu prirodu pomoću moći koju ima jezik. Efektno komunicirati je umetnost. To ne možemo meriti pravilima ili dekretima, ne postoji skala ili matrica, to nije matematička veština. Komunikacija je  podvrgnuta čudu i iščuđavanju, ona se izražava apstraktnom prirodom emocija i ispunjava memoriju i iskustvo. Efikasnost korektnog, artikulisanog, pametnog komunikacijskog pristupa oduvek je bila jedna od osnova mojih projekata i kreacija, mene kao Arhitekte-Komunikatora.

Neumoran i uvek radoznao, nikada se ne zaustavljam, stalno sam u toku i zainteresovan za progres jer me je avangarda oduvek fascinirala! Svet društvenih mreža nudi nove i zanimljive šanse u stvaranju odnosa prema svetu, originalne, brze, direktne puteve da drugima pokažemo svoju sopstvenu realnost, promovišemo plan i događaje, da podelimo ideje, projekte i misli!

◾ Šta biste danas definisali kao herojsko u profesiji arhitekte? 

Moramo biti hrabri, ne smemo posustajati i ne smemo ostati pasivni u razmišljanju, ljudi treba da budu odlučni i da shvate suštinu samog projekta, svesni njegovih prednosti, i da se zatim pozabave sadržajem i mogućim izrazima.

Danas moramo biti dinamični, energični, veoma radoznali i posvećeni stalnom istraživanju novosti i avangardnih ideja. Svačiji doprinos profesiji je važan, i samo onaj ko mudro posmatra svet ima moć da ga promeni i da zauzme važnu ulogu na danas stalno promenljivom tržištu.

Moramo biti heroji!