NOVA SLIKA DETINJSTVA- EKSPERIMENTI

[vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text] Intervju sa Draganom Radanović, pobednicom prvog konkursa Ukrštene umetničke rezidencije [/vc_column_text][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Intervju vodila: Grozdanović Dušica [/vc_column_text][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_single_image image="6057"][edgtf_separator type="normal" position="center"][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]U okviru konkursa Ukrštene umetničke rezidencije u oblasti stripa između Srbije i Francuske, koji je bio

5
(11)

Intervju sa Draganom Radanović, pobednicom prvog konkursa Ukrštene umetničke rezidencije

Intervju vodilaGrozdanović Dušica 

U okviru konkursa Ukrštene umetničke rezidencije u oblasti stripa između Srbije i Francuske, koji je bio otvoren tokom februara 2020.g., za prvu rezidentkinju Kuće autora u Angulemu (Francuska) izabrana je Dragana Radanović. Ovu umetnicu odabrala je stručna komisija u Francuskoj, konstatujući kako je priča i ugao kojim je autorka izabrala da je ispriča interesantan i da ga vredi razvijati u okviru rezidencionalnog boravka u Angulemu. Konkurs je rezultat Sporazuma o saradnji u oblasti kulture i stripa, koji je potpisan prošle godine za vreme posete predsednika Francuske Emanuela Makrona Beogradu. 

Dragana je za konkurs prijavila projekat „Nova slika detinjstva – eksperimenti“ koji istražuje konstrukciju detinjstva u stripovima i  pronalazi nove načine pripovedanja o tom životnom periodu. Svoj nagrađeni projekat zasnovala je na četiri kratka grafička narativa smeštena u detinjstvo – o školovanju pre NATO bombardovanja 1999. godine, najdužem raspustu u životu za vreme bombardovanja, svrsi skloništa u dečijem svetu i odnosu između odraslih i dece u ovom periodu. 

Dragana  Radanović (1989) je nakon završenih studija Animacije i vizuelnih efekata na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, radila u Radio – televiziji  Vojvodine do 2017.g., a potom nastavila školovanje u oblasti stripa na  doktorskim studijama u KU Luvenu u Belgiji. Između ostalog, njeni radovi u domenu eksperimentalnog stripa objavljeni su u dve publikacije ‚‚How to Escape The Loop?” i ‚‚Ghosted”, u vidu kolekcije stripova 20 autora iz celog sveta, a originalni radovi su bili izloženi na Međunarodnom festivalu stripa u Angulemu 2019.g. Najznačajniji dosadašnji projekti su: kolektivna izložba  ReLocationodržana u Belgiji 2018, ilustracija dečije knjige ”Do you want to play with me?”, zamišljena kao alatka koja pomaže roditeljima i obrazovnim radnicima u razgovoru sa decom o  teškim temama i grafička novela  “Socks lost in war”, ilustrovana priča o iskustvu devetogodišnje dece za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. 

Recite namkada se rodila ideja da se bavite stripom? 

Mislim da ideja nikada nije bila isključivo bavljenje stripom. Od kada znam za sebe bila sam opčinjena pričama i mislim da sam oduvek znala da će pričanje priča biti moj poziv. Prvobitno sam se izražavala kroz crtež, pa kroz animaciju, tek poslednjih godina svoje priče pričam u obliku stripa. U početku sam mu pristupila bojažljivo, crtajući ilustracije za decu u koje sam tu i tamo ubacivala elemente stripa. Nakon uspešnog projekta “Do you want to play with me?” osmelila sam se da uradim duži narativ u strip formatu. Za sada je to format koji najviše odgovara temama kojim se bavim, i najbolje je prihvaćen od strane publike kojoj se obraćam.

Na kakve poteškoće ste nailazili tokom karijere? 

Najveće poteškoće dolazile su uglavnom iz neznanja i nesnalaženja u polju kojim se bavim. Kada ste mlad umetnik niko vam ne pokaže kako stvari funkcionišu, a vi nekada ne znate ni šta da pitate ni koga. Kao i većina umetnika, u početku sam morala da radim “dnevni” posao, a slobodno vreme koristim za lične projekte. To su neke poteškoće koje su u umetnosti gotovo pravilo. Kada sam otišla da studiram u inostranstvo, trebalo se ponovo snaći u drugačijem sistemu. Ne mogu da kažem da sam ga potpuno savladala, ali vremenom se sve više i više snalazim, i postaje sve lakše i lakše, možda i najviše zbog toga što se više ne libim da pitam sve što ne znam.

Pre nego što ste postali rezident Kuće autora u Angulemu, imali ste priliku da posetite čuveni Festival stripa u Angulemu. Kakav je tada utisak na Vas ostavila ta poseta?

Festival je prilika da u kratkom vremenskom periodu napunite svoje kreativne baterije i osvežite motivaciju za rad na vremenski zahtevnom formatu kao što je grafički roman. Tamo se osećate kao deo jedne velike strip porodice, i taj osećaj pripadanja i razumevanja sa ljudima koji su oko vas je meni najdraži deo iskustva. Osim toga, Festival je fantastična prilika da vidite šta se dešava u stripu u toku godine, i povežete se sa autorima i izdavačima. Grad Angulem nije velik, a festival je centralni događaj u godini i prožima ceo grad, te nije nemoguće upoznati izdavače i kolege sasvim slučajno, dok pijete vino u kafiću Crna Mačka, ili pitate prolaznike da vas upute do neke postavke na Festivalu.

sada, sa vremenske distance, i iz ugla nekoga ko je boravio u Kući autorakakvi su utisci

Ah, a sada, sada imam gde da prespavam u toku festivala (haha)! Šalu na stranu, sada u Angulemu imam nekoliko prijatelja koji će biti tu za vreme sledećeg festivala, i jedva čekam da doživim festival sa njima. Angulem mi se definitivno zavukao pod kožu, i već postoje planovi da se tamo vratim. Odobrene su mi finansije za arhivsko istraživanje u Muzeju stripa i Biblioteci u Angulemu, i već na proleće ili leto ću ga ponovo posetiti. Festival je ove godine pomeren za jun, tako da ću ukombinovati lepo i korisno i uživati koliko situacija bude dozvoljavala.

Koliko Vas je taj boravak u profesionalnom smislu promenio? 

Sigurno je da je sama prilika da budem u Kući autora učvrstila moje profesionalno samopouzdanje. Činjenica da je baš moj projekat odabran kao dovoljno dobar da bude realizovan u čuvenoj Kući, govori dosta o tome koliko sam sazrela kao umetnik. Znate, mi umetnici često mislimo kako nismo dovoljno dobri, i to direktno utiče i na to koliko cenimo (pričam o novcu) svoj rad. Kao neko ko je karijeru počeo u Srbiji kao student, došla sam u Belgiju gde su troškovi života bili drastično veći. Znala sam da moram da korigujem cene svog rada, ali nisam imala dovoljno samopouzdanja da to uradim u skladu sa troškovima života. To znači raditi mnogo poslova, prihvatati bilo kakve klijente kako bi se na kraju meseca izašlo na kraj sa troškovima. Trebalo mi je vremena da izađem na kraj sa time. Boravak u Angulemu mi je otvorio oči u vezi sa tarifama koje kolege naplaćuju i naučila sam dosta o tome kako moja struka funkcioniše u Francuskoj. Čak sam dala sebi zadatak da o cenama pričam sa kolegama u Srbiji, ne bi li smo nekako odmaglili situaciju u struci, i pomogli jedni drugima da budemo realistično plaćeni za rad i trud koji ulažemo u projekte. Tako je nastala i grupa na Fejzbuku, gde u zatvorenom okruženju pričamo o problemima, tražimo savete i podržavamo jedni druge.  

Možete li nam Više reći o projektima na kojima ste radili tokom boravka u Angulemu? 

U Angulemu sam radila na ukupno 4 kratka stripa, koji su deo veće celine. U svakom od tih stripova sam eksperimentisala na različiti način. Ideja je bila da iskoristim elemente stripa kao što su layout, linija, panel i vidim na koji način mogu da ih upotrebim da ispričam priču o bombardovanju Srbije ali tako da deca u priči konfrontiraju poimanje odraslih o teškom detinjstvu. Pitanje je bilo da li elementi stripa, i na koji način, mogu da mi pomognu da se udaljim od uobičajene slike detinjstva u kojoj su deca prikazana kao deo stanovništva koji ne može da razume šta se dešava u toku bombardovanja i koji treba zaštiti od teških tema. Ne samo kod nas, rasprostranjeno je mišljenje kako teške situacije sprečavaju decu da imaju “normalno” detinjstvo. Da, verovatno ako bilo koga pitamo da li je normalno da deca odrastu za vreme rata, svi će se složiti da nije, a opet cela moja generacija je odrasla tako. Označavanjem teških situacija kao nenormalnih za decu sprečava umetnike da pričaju o takvim temama, često se i izdavači boje da se priče o takvim temama neće prodavati.  Tako dobijete generacije klinaca koje odrastu misleći da teške situacije nisu normalne, i da ako im se nešto tako dogodilo, da nije normalno razgovarati o tome. Ono što ja pokušavam da otkrijem uz pomoć stripa je kako možemo da prikažemo i tu drugu stranu dok pričamo o teškoj temi, stranu “normalnog” detinjstva moje generacije.

Gde nalazite inspiraciju? 

Inspiraciju najlakše pronalazim u problemima u društvu ali i u marginalizovanim iskustvima u životu. Volim da dajem glas temama i  iskustvima o kojima se ljudi boje da razgovaraju, ili ne znaju kako da započnu razgovor o njima. Inspirišu me ljudska izdržljivost istrajnost, ali i svakodnevne male borbe.

◾ Kako Vam se čini strip scena u Srbiji, ima li naše okruženje sluha za ovakav vid umetnosti i kakva je povezanost sa strip autorima iz regiona?  

Ne znam nikoga ko živi od rada na stripu samo u Srbiji. Naše stripadžije uglavnom rade za strane izdavače i s vremena na vreme izdaju kod kuće. Sluh postoji, ali ne postoji sistemsko ulaganje u strip. Izdanja se prave tako da više liče na kolekcionarske primerke, pa su samim tim i skuplja. Za razliku od Belgije i Francuske koje strip koriste u svim sferama privrede, strip se kod nas još uvek može videti samo u novinskim stranama ili specijalizovanim prodavnicama. Polako ulazi u udžbenike i prepoznaje se kao odlična forma u edukaciji, ali potencijal koji ima nažalost još uvek čuči neiskorišćen.  

Što se regiona tiče, društvene mreže nam omogućavaju da pratimo radove jedni drugih, ali i da skoro svakodnevno komuniciramo. Ova, da kažem digitalna povezanost mi je veoma draga, jer nam je omogućila da komuniciramo međusobno u vreme kada kontakt uživo nije bio moguć. Tu su i strip festivali u Srbiji koji su gotovo uvek internacionalnog karaktera i ceo region učestvuje na njima.

◾ Učestvovali ste i na Nova festivalu u Pančevu (u organizaciji Agencije KomunikArt, uz podršku Francuskog instituta…), upoznali smo se sa radovima veoma talentovanih strip autora iz Srbije i Francuske. Smatrate li da ima nade da se ’’umetnost na margini’’, kako nazivaju strip, u eri digitalizacije svega što nas okružuje, izvuče sa margine i bude dostupnija domaćoj javnosti?

Organizacija Nova Festivala je dokaz da je moguće. Kao neko ko Srbiji nije bio na mapi strip umetnika do Nova festivala, vidim na sopstvenom primeru da je moguće afirmisati strip i strip autore i dovesti ih u žižu javnosti. KomunikArt tim i Francuski Institut su neverovatno posvećeni stripu, i izvanredno poznaju i medij i scenu a i aktuelnosti u vezi sa istom. Rekla bih da nam je za izvlačenje stripa sa margine potreban njihov pristup, na državnom nivou.

‚..Označavanjem teških situacija kao nenormalnih za decu sprečava umetnike da pričaju o takvim temama, često se i izdavači boje da se priče o takvim temama neće prodavati. Tako dobijete generacije klinaca koje odrastu misleći da teške situacije nisu normalne, i da ako im se nešto tako dogodilo, da nije normalno razgovarati o tome. Ono što ja pokušavam da otkrijem uz pomoć stripa je kako možemo da prikažemo i tu drugu stranu dok pričamo o teškoj temi, stranu “normalnog” detinjstva moje generacije…’’ 

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 11

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

Komentari su onemogućeni.