Piše: Jelena Blagojević 

O projektu Hotel Puerta America nam je pričala Eva Kastro, arhitektonski vizionar i jedan od osnivača Plasma studija. 

◾ Čelična struktura od izlomljenih površina kontinualna je i iz  hodnika se širi na prostor svake od soba. Sam prostor u sobi ima oblik levka koji se širi od uzanog ulaza ka prozoru. Pune i transparentne površine se prelamaju i preklapaju, i pored velike količine čelika prostor deluje lako i vazdušasto.  Šta je inspirisalo ovakvo rešenje enterijera? 

Mi se ne pozivamo baš toliko na inspiraciju kao na (jedini) izvor tokom rada, već se radije držimo stalne agende u okviru Plasma studija kako bismo stvorili iskustva koja inspirišu korisnika da doživi različite percepcije okruženja i da zatim pronađe nepoznato – možda čak novo, mesto u okviru svog okruženja. Da bismo ovo postigli, često smo koristili dekompoziciju svega onoga što mi ili korisnik verujemo da je istinito.

To je proces otkrivanja trivijalnih izvesnosti i predodređenih vrednosti, razblažujući svaki oblik poznatog kako bi se unapred fiksirane i definisane ideje o okruženju mogle opovrgnuti. Samo tada, kada korisnik kroči u prostor, ako hoćete i apstraktan u nekoj meri,  on može da doživi svoje okruženje na direktan i opipljiv način. Ovo istraživanje je posebno izraženo u ovom projektu, jer smo želeli da se suprotstavimo tradicionalnom poimanju hotela, gde se komfor uglavnom postiže kreiranjem uobičajenog i poznatog okruženja. 

◾ Da li ste tokom procesa projektovanja imali idealnu ‘personu,’ to jest idealnog posetioca za koga ste projektovali?  

Ne baš. U stvari, to bi bilo kontradiktorno, kada bi razmišljanje o dizajnu hotela bilo bazirano na razmišljanju o specifičnoj osobi, jer po definiciji, hotelski gosti – naročito u turističkom gradu kakav je Madrid, dolaze iz svih mogućih kulturnih sredina. Verovatno je suštinsko pitanje koje smo postavili u središte ovog projekta zašto i kako bi dizajn hotela mogao da odgovara jednom univerzalnom klijentu u potrebi da bude zadovoljan nečim poznatim, koje nikada neće biti istovetno za svakoga u ovom globalizovanom svetu. A pošto je želja da se dizajnira radikalno novo iskustvo, verovatno je forma fizičkog komfora ta koja se može izroditi iz početnog a neočekivanog nekomfora. 

Iz ugla dizajnera naravno, želi se više nego što se očekuje – klijent ili korisnik koji sebi ‘dozvoljava’ da utone u prostor koji mi projektujemo. Najbolji korisnik za nas je onaj koji ume da prigrli avanturu uspostavljanja odnosa prema prostoru koji je nov, u neku ruku neobičan a da to zatim stvori izazov. 

◾Da li kao arhitekti razmišljate o tome kakve će promene doživeti pejzaži na svim nivoima – od enterijera do gradskih i prirodnih pejzaža – nakon pandemije?   

Da, razmišljamo o tome, uglavnom pretpostavljamo, ali ne mislim da je to nešto što obavezno radimo iz uloge arhitekte, pre iz pozicije običnih građana sveta, jer je covid 19 uticao na život globalno u neviđenim razmerama (makar u okviru istorijskog trenutka naših ličnih života). 

Područje naše profesije, čak i u svom najradikalnijem smislu, budući da je istorijski vezano za kapitalne investicije, trpeće – i već trpi! Ovo na neki način može da dovede do kraja profesije onakve kakvu poznajemo: uvek potčinjena tokovima kapitala i finansijskim spekulacijama u okviru ’realnog/materijalnog/fizičkog,’ a da umesto toga izrodi nova tumačenja digitalnih materijalnosti i nove interpretacije naših tela – i njihovih pozicioniranja u svetskim okvirima. Mi već decenijama naseljavamo digitalne svetove, nematerijalne realnosti bez telesnog prirustva, a trenutna situacija podstiče razmišljanja o tome pozivajući arhitekte da ponovo razmišljaju o profesiji, i našoj agenciji u okviru nje.  

Nadam se da će na red doći i kritika načina na koje zloupotrebljavamo planetu. Nadam se da će ove okolnosti ipak na vreme da nas obavežu da preispitamo naše navike, naročito kulturu neumerenih viškova koje smo proizveli stalno se oslanjajući na sve veću i veću produktivnost i efikasnost u cilju postizanja još veće produktivnost i obrta. Naši tragovi na planeti i ožiljci koje smo stvorili ne mogu se stvarati u nedogled i moraćemo da se naviknemo na nove načine postojanja, možda načine bazirane na novim saradnjama između društava koja nakon generacija viškova teže da izgrade nove odnose između ljudi i njihovog okruženja. 

Trenutno je to jedno od interesovanja koja inspirišu i moja istraživanja u okviru akdemije SUTD u Singapuru i istraživačke laboratorije formAxioms.