U periodu od 17. do 26. septembra 2021.g.u Kulturnom centru Beograda, Beogradska internacionalna nedelja arhitekture – BINA realizuje Letnju filmsku školu, desetodnevnu filmsku radionicu u okviru evropskog projekta The Future Architecture Platform.

BINA filmska radionica „Kad bi ovi zidovi govorili / If These Walls Could Talk” je  posvećena zgradi Doma štampe.

Mentori iz oblasti arhitekture su finalisti konkursa Future Architecture: Julia Udall, Alex De Little, Jon Orlek, Joe Gilmore i Richard Cook, Ana Ulrikke Andersen, Nina Bačun, Dea Widya, i Viktória Mravčáková. 

Razgovor vodio: Nikola Marković

Julia Udall članica je tima Sonic Art of Noticing, koji učestvuje u aktuelnoj Letnjoj školi filma u organizaciji Beogradske internacionalne nedelje arhitekture, u svojstvu mentora. Ova desetodnevna radionica u okviru evropskog projekta The Future Architecture Platform nosi naziv „Kad bi ovi zidovi govorili/If These Walls Could Talk” i posvećena je zgradi Doma štampe. Tim Julie Udall čini dvoje dizajnera i predavača u oblasti arhitekture, jedan umetnik u oblasti zvuka i dvoje istraživača u oblasti veb-dizajna, a istražuje mogućnosti koje nastaju kada se, pri stvaranju oslobađajućih prostora, u prvi plan stavi zvuk. U njihovom radu, kao i u aktivnostima naše sagovornice, arhitektura se promišlja kroz urbanističko planiranje i odnos prema javnim prostorima, kao i samim zajednicama koje žive u gradovima i utiču – ili bi trebalo da utiču – na njihov izgled.

◾Na čemu je bio vaš fokus tokom Letnje škole arhitekture BINE?

Mi istražujemo potencijal dubinskog slušanja na polju arhitekture i urbanizma, za dizajnere koju su zainteresovani za preinačavanje prostora. Nadamo se da će diskusija podstaći učesnike da promisle na koji način bi mogli da se povežu sa zvukom i slušanjem tokom ove letnje škole, ali takođe i šire – da se informišu o tome kako bi i ubuduće kreativno mogli da se bave prostornim praksama.

Naše učešće u programu proizašlo je iz programa platforme Future Architecture, na koji nas je pozvala BINA. Izabrani smo s našim istraživačkim projektom Sonic Art of Noticing, koji je predstavljao prototip virtualnog sredstva za duboko slušanje u relaciji sa gradskim prostorima. Želimo da pozovemo sve koji su pohađali letnju školu filma da ubuduće učestvuju i u daljem razvoju našeg projekta, da nam pomognu da istražimo njegov potencijal u odnosu sa različitim javnostima i pitanjima.

◾Kako ste počeli da radite na vašem projektu i kako biste ga opisali nekome ko možda nije dovoljno upoznat sa onim što radite? Da li vaše ciljeve promišljate kroz umetnički rad ili na širem izražajnom polju?

Spojili smo se kao deo britanskog tima na Venecijanskom bijenalu, sa temom “Vrt privatizovanih užitaka”. Jon i ja bili smo direktori arhitektonskog kolektiva Studio Polpo i pozvali smo Alexa da nam pomogne da razvijemo imerzivnu instalaciju u vezi sa budućnošću trgovinskih ulica. Bili smo zainteresovani za potencijal slušanja, koji bi nam pomogao da obratimo pažnju na ne-finansijske transakcije poput brige, zajedništva, razvoja aktivizma. Takođe i kako bismo učinili vidljivim raznovrsne i zajedničke ekonomije koju su ljudima pomogle da formiraju održiv život u prekarnim i teškim vremenima, te ulogu prostora trgovinskih ulica u borbi sa usamljenošću ili podeli znanja.

Počev od ove saradnje, postali smo uzbuđeni idejom da je produžimo i istražimo pomenuta pitanja u kontekstu pandemije, tako da je ovo postao virtualni projekat. Rad sa grafičkim umetnikom i veb developerom nas je pogurao da razmišljamo šire: svako ima drugačiji pogled o prostoru.

◾Kako vidite vezu između filmova i arhitekture, koja je u fokusu radionice?

Kao edukatorka na polju arhitekture zainteresovana sam za potencijal filma da ispriča priče koje ističu kompleksnost života – kontradikcije, mnoštvo glasova i svetova, neodređenosti prostora. To vidim kao način da se svakodnevnica iznese sa poetskim i afektivnim aspektima, što može biti korisno i kod dizajna – da se utvrdi šta je važno i kome, koji su potencijali prostora, šta treba da se prevaziđe. Studenti su shvatili da proces montaže od njih zahteva pažnju u pogledu lokacija na način koji im do tad nije bio uobičajen. Takođe im dozvoljava da se pozicioniraju, kao arhitekte i građani u relaciji sa pričama koje iskazuju. To im omogućava da budu refleksivni, kako u pogledu njihove lične etike tako i u pogledu onoga što bi arhitekte mogle i trebalo da rade u odnosu prema izazovima sa kojima se kolektivno, ali ne i podjednako suočavamo.

◾Koji su vaši omiljeni filmovi o arhitekturi?

Jedan od filmova koji sam skorije pokazivala studentima je kratkometražni film “Excuse me while I disappear” koji je prikazan na izložbi u Notingemu pod nazivom “Africa state of mind”. Film je lociran u Angoli i prati čistača na njegovom dugom dnevnom putovanju od periferije do novoizgrađenog i uglavnom praznog mega-grada koji su izgradile kineske građevinske firme finansijama iz Hong-Konga. Film na intiman način prati njegov dan, kako čisti lišće na prostranom i dobro održavanom, ali jalovom javnom prostoru između nebodera, kako se penje do praznih stanova i gleda TV. Prvo ga vidimo sa distance, pa izbliza, sve dok nam se ne učini da skače sa zgrade, ali zapravo “nestaje” u vazduhu. Vidimo kako ovakvi rezidencijalni razvojni planovi stvaraju pustoš ako ignorišu klimu, kulturu i potrebe lokalne populacije, vidimo prostornu manifestaciju njegove izdvojenosti na sporom putovanju, ali i kroz ovaj magijski momenat na kraju vidimo i mogućnost nečega izvan toga.

◾U vašem akademskom radu stavljate fokus na aktivizam i zajednicu u odnosu na arhitekturu. Šta vam je naročito važno na tom polju?

Veoma sam zainteresovana za načine na koji možemo da učimo zajedno i prevazilazimo razlike, ne samo u akademskom svetu, da napravimo mesto i način da učimo i menjamo način na koji vidimo svet, zajedno sa drugima. Ovo mi se čini kao naročito značajno u kontekstu političke polarizacije i akumulacije bogatstva kod malog procenta ljudi, kao i brojnih ekoloških kriza sa kojima se suočavamo. Radi se o tome da spoznamo šta nam treba za zajedništvo, za brigu o drugima i planeti koju delimo.

◾Koliko ste imali prilike da se upoznate sa beogradskom arhitekturom i šta vam se čini interesantno u vezi prostora ovde?

Moj najjači utisak je “darežljivost” javnih prostora i briga sa kojom su mnogi od njih dizajnirani. Mislim da je u Velikoj Britaniji javni prostor veoma marginalizovan, u poređenju sa ovdašnjim. Pre neki dan posetili smo Novi Beograd i naročito mi se dopalo bogatstvo prostornih kompleksa u blokovima 61-63. Takođe smo gledali i film Ivana Markovića o Sava Centru, koji je predivan. Imali smo fantastično vođenje kroz Dom štampe kada sam čula ponešto o njegovoj istoriji. Imali smo sreće sa ovako predivnim domaćinima, tako da smo istražili grad iz različitih perspektiva.