Intervju vodila:
Sanja Spasić Đorđević

Intervju sa Oliverom Nikolić, dobitnicom priznanja “ARHITEKTA ALEKSANDAR RADOVIĆ”.

Priznanje “Arhitekta Aleksandar Radović“ ustanovljeno je 2016. godine u cilju razvoja i afirmacije oblasti zaštite nepokretnih kulturnih dobara i arhitektonskog stvaralaštva mladih stručnjaka u njenim okvirima. Sastoji se od sertifikata, kopije freske iz crkve manastira Sv. Jovan Bogoslov u Poganovu gde je Aleksandar Radović započeo svoju karijeru, kao i tehničke olovke koju je uvek imao uz sebe. Priznanje se dodeljuje svake godine na osnovu rezultata konkursa koji raspisuje Fondacija osnovana u čast ovog poznatog arhitekte.

Četvrti dobitnik nagrade, koja je dodeljena 26.juna 2020. godine, je arhitekta i asistent na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu, Olivera Nikolić. U svojoj plodnoj naučno-istraživačkoj i arhitektonskoj karijeri, pored nekoliko desetina naučnih radova i preko sto arhitektonskih projekata, istakla se kao autor dizajna enterijera izložbenih prostora. Dizajnirala je veliki broj muzejskih izložbi, ali i mnogo stalnih postavki, od kojih se izdvajaju one u Leskovcu, Vranju i Knjaževcu. Poseban doprinos promociji i zaštiti spomeničkog nasleđa ima glavni projekat unutrašnjeg uređenja i dizajna stalne muzejske postavke prvog sprata zgrade Logora u memorijalnom kompleksu “12. Februar’’ u Nišu. Za pomenuti projekat Fondacija je jednoglasnom odlukom priznanje za 2020. godinu dodelila Oliveri Nikolić.

◾ Priznanje “Arhitekta Aleksandar Radović“ koje se dodeljuje za arhitektonski doprinos u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, ove godine pripalo je Vama. Kakav je osećaj poneti jedno ovako značajno priznanje?

Počastvovana sam priznanjem, ono je za mene potvrda dosadašnjem radu i podsticaj za dolazeće projekate. Arhitekta i konzervator Aleksandar Radović je istaknuto, prepoznatljivo i cenjeno ime u oblasti zaštite kulturnog nasleđa. Gospodin Radović je svoj radni vek posvetio spomenicima kulture i njihovoj zaštiti. Priznanje koje nosi njegovo ime, a koje jednom godišnje dodeljuje posthumno osnovana Fondacija, predstavlja vid podrške mladim stručnjacima u ovoj oblasti.

◾ Nagradu ste dobili za projekat unutrašnjeg uređenja muzejske postavke na prvom spratu zgrade Logora u memorijalnom kompleksu „12. februar“ u Nišu. Kompleks Logora je nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, jedinstven spomenik žrtvama holokausta na jugu Srbije i kao takav, privlači posetioce iz čitavog sveta. Kako ste uspeli da ne narušite osećaj nelagode koji ovaj logor budi u svima nama, a ipak istrajete u nameri da postavka prati savremene tendencije i privlači nove posetioce? Da li je bilo teško raditi na ovoj postavci, sa kojim problemima ste se susreli prilikom projektivanja iste?

Unutrašnjost zgrada Logora na Crvenom krstu u Nišu, svi elementi njenog ambijentalnog okruženja, izazivaju nimalo prijatna osećanja, zapravo, izazivaju sva osećanja koja prate tugu. Posećivala sam je u vreme stare postavke, u vremenu kada je prostor prvog sprata bio oslobođen eksponata, nekoliko zimskih meseci sam provela u zgradi prilikom izrade nove postavke, odlazim često i danas, ali se osećaj nije izgubio. Kada sam počela da radim na projektu, bila sam svesna da dizajn, rasveta i mobilijar ne smeju da utiču na taj osećaj.

Nisu smeli da ga oslabe niti pojačaju. Postavka je svojim dizajnom morala da se uklopi, saživi sa prostorom, a opet morala je da svedoči, priča, budi nove osećaje. Nije bilo problema u radu na postavci, bilo je samo strogo postavljenih uslova od strane Zavoda, mnogo celina i istorijskog materijala i prevelikih ograničenja po pitanju budžeta jer je cela postavka, u prostoru od 300m2, izvedena za manje od dva miliona dinara. Radila sam mnoge izložbe sa ratnom tematikom, dirnule su me mnoge sudbine, ali je rad na ovoj postavci bio najteži po pitanju kontrole ličnih emocija. Za razliku od prve postavke, rađene pre više od pedeset godina, ova je imala drugačiji istraživačko-istorijski pristup od strane kustosa, rađena je dublja analiza sudbina, razloga hapšenja, mučenja, streljanja. U ratu ljudi stradaju u borbama, u logoru ljudi stradaju bez mogućnosti borbe, iz iracionalnih razloga, a to je poražavajuća činjenica.

◾ Stalna postavka Logora nije jedina na kojoj ste radili, pored nje projektovali ste muzejske postavke za muzeje u Vranju, Leskovcu, Knjaževcu, Prokuplju, radili ste na arhitektonskom projektu nove galerije Vojnog muzeja u Beogradu, bili ste i autor dizajna mnogih povremenih muzejskih izložbi, godinama ste bili član projekta „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata“. Kako je došlo do toga da se specijalizujete za ovu oblast?

Dizajnom muzejskih postavki počela sam da se bavim, rekla bih, sasvim slučajno. Moj prvi posao iz oblasti muzeologije bio je vezan za adaptaciju prostora i opremanje depoa u Zavičajnom muzeju u Knjaževcu, još 2007. godine. Do 2014. godine samo sam povremeno radila adaptacije i uređenja prostora za potrebe muzeja, ali ne i muzejske postavke. U 2014. stigao je poziv iz Narodnog muzeja u Nišu da se za potrebe izložbe “Niš – ratna prestonica 1914-1915” izradi multimedijalna rekonstrukcija niškog jezgra iz perioda početka Velikog rata, a ubrzo i ponuda za dizajnom izložbe, koju sam prihvatila uz mnogo premišljanja. Da biste radili dizajn muzejske postavke morate imati znanje iz oblasti muzeologije. Morate poznavati načine zaštite i prezentacije predmeta prilikom izlaganja, organizaciju prostora u odnosu na pravac kretanja, vrste rasvete, savremene multimedijalne tehnologije, pravila grafičkog dizajna i štampe i još mnogo toga. Moja generacija se u toku studija arhitekture nije srela sa dizajnom muzejskih postavki i projektovanjem muzejskih zgrada pa je za mene, rad na Ratnoj prestonici bio izazov. Pripremila sam literaturu i počela da učim uporedo dok sam je projektovala. Do kraja projekta, shvatila sam da su muzejske postavke način da objedinim svoje tri velike ljubavi: ljubav prema arhitekturi, istoriji i grafičkom dizajnu. Rezultat je izuzetna posećenost izložbe, kritike su bile izrazito pozitivne, istican je nov dizajnerski pristup i inovativnost u prezentaciji. Iza nje počele su da se nižu ponude.

◾ Po čemu se dizajn postavki razlikuje od dizajna enterijera nekih drugih prostora?

Svakoj muzejskoj postavci prethodi postupak dugotrajnih istraživanja koje sprovode muzejski stručnjaci. Ta istraživanja mogu trajati jednu ili više godina, a neko na istraživanju određene teme provede i radni vek. Dizajn izložbe započinje sinopsisom koji, takođe, sastavljaju autori izložbe sa svojim saradnicima. On sadrži okvirni raspored tematskih celina i spisak predmeta, fotografija, dokumenata i autorskih tekstova od kojih će izložba biti sastavljena. Meni je sinopsis veoma bitan, u postavkama, on je vrsta projektnog zadatka. Nakon što se upoznam sa izložbenim prostorom, prelazim na proučavanje tematike koju ću dizajnerski obrađivati. Vrlo često ulazim dublje u proučavanje literature tragajući za inspiracijom. Nekada je to fotografija, nekada životna priča, ali je izuzetno važno da doživim emociju kako bih je dalje prenela posmatraču. Sledi prostorno raspoređivanje celina i istorijskog materijala koji se za njih vezuje. U dogovoru sa kustosom neke predmete ističem više, neke manje. Određujemo palete boja koja će se koristiti u grafičkom dizajnu i prilikom odabira materijala mobilijara. Rasveta je u muzejskoj postavci veoma bitna jer od pozicije i ugla osvetljavanja i jačine svetla zavisi i istaknutost nekog predmeta. Projekat podrazumeva detaljno razrađene šeme i opise za svaku poziciju. Obevezan je 3D model postavke i projekat fotometrije. Sledi rad na grafičkom dizajnu, dizajniranje postamenata i nosača koji se prilagođavaju predmetima ponaosob. Ukoliko je projekat detaljno razrađen, autor dizajna ne mora učestvovati u realizaciji, ali je realizacija najzanimljiviji deo postavke. Olovku i računar tada menjam bušilicom i šrafilicom. Tim za realizaciju broji više članova, ali su rokovi vrlo kratki pa se radi u nekoliko smena. Ponekad mislim da se postavka rađa iz žamora koji je prisutan u prostoru. Jako je uzbudljivo kada poslednji predmet stavite na mesto i obeležite brojem. To je ujedno i kraj obaveza autora dizajna postavke.

◾ Muzejska postavka u Ravni kod Knjaževca je jedna od prvih na kojoj ste radili, po čemu je ovaj projekat specifičan?

U Ravni kod Knjaževca nalazi se značajan arheološki lokalitet, rimsko utvrđenje Timacum Minus. Nedaleko od lokaliteta, u dvorištu nekadašnje škole, Zavičajni muzej u Knjaževcu oformio je arheo-etno park. Pored zgrade škole, Lapidarijuma i Muzeja vina, prisutni su i objekti tradicionalne arhitekture, sagrađeni po uzoru na objekte staroplaninskih sela ili preneti iz njih. Moj zadatak bio je da ulazni hodnik škole, iz kog se nekada pristupalo učionicama, a danas kancelarijama arheološko-istraživačke stanice, pretvorim u prostor arheološke postavke. Ispred sebe sam imala naglašeno pravougaonu osnovu dimenzija 14.5×2.4m, sa brojnim, četvorostrano postavljenim otvorima. Reklo bi se nimalo lak zadatak. Odabirom efektne koloritne šeme, razigravanjem zidnih površina, svedenim dizajnom nameštaja, izložbenih panoa i zastora u funkciji panoa, uspeli smo da postignemo kontrast i u prvi plan istaknemo spomenike i statue sa lokaliteta. Pritom, postavka je potpuno taktilna i multimedijalna. Kada zgradu škole pogledate od spolja, ne očekujete ekstravagantnu unutrašnost, postavka predstavlja pravo iznenađenje.

◾ U Narodnom muzeju u Leskovcu, u junu ove godine otvorena je nova stalna postavka pod nazivom „Leskovac – srpski Mančester 1878-1941“. Radovi na realizaciji postavke odužili su se zbog novonastale vanredne situacije u zemlji, da li ste zadovoljni rezultatima?

U leskovačkom Narodnom muzeju sam na projektovanju i realizaciji postavke provela dve i po godine. Tema postavke je bila veoma kompleksna jer je obrađivala period razvoja Leskovca od oslobođenja od Turaka do početka Drugog svetskog rata. Preplitanje istorije, etnologije i malim delom arheologije uslovilo je mnogo tematskih celina koje je trebalo uklopiti u 275m2. Međutim, bilo je pravo zadovoljstvo raditi ovu postavku sa stručnim i velikim timom različitih muzejskih profila. Rezultat je raskošna, savremena, multimedijalna postavka, sa mnoštvom predmeta i sadržaja dvotraktno organizovanih oko ulice – leskovačke čaršije. Posetilac čaršijom putuje kroz vremenska razdoblja ruralnih i urbanih područja, upoznajući uzroke i rezultate prosperiteta grada. Vanredna situacija je neprimetno usporila završne radove na postavci jer je najveći deo već bio završen pre izbijanja pandemije. Prezadovoljna sam postignutim i verujem da će ova postavka neko vreme biti reper u pogledu kvaliteta.

◾ Muzeji u Srbiji nisu na listi najposećenijih mesta. Da li mislite da svojim projektima doprinosite popularizaciji istih?

Mišljenja sam da muzeji u Srbiji poslednjih godina progresivno povećavaju broj posetilaca. Razloga je više. Stalne postavke se redizajniraju, načini prezentacije se osavremenjavaju i prilagođavaju mlađoj populaciji, marketing je podignut na viši nivo, ali i rad muzejskih edukatora. Osim toga, popravljena je pozicija Srbije na turističkoj mapi sveta, a turisti rado posećuju muzeje. Muzeji postaju lako dostupni i osobama sa invaliditetom. Radi se na uklanjanju fizičkih barijera, uvodi se taktilnost predmeta, mapa, legendi, prisutni su i multimedijalni vodiči. Dobro planiranje prostora postavke i dobar dizajn, uz uvođenje navedenih noviteta zasigurno pospešuju posećenost muzeja.

◾ Za kraj, zanima me da li imate još neki projekat ovog tipa u najavi osim etnološke postavke Narodnog muzeja u Vranju u zgradi Selamluka, čija je realizacija u toku?

Zgrada Selamluka u Vranju, zajedno sa zgradom Haremluka čini kompleks Pašinih konaka sagrađenih u drugoj polovini 18. veka. U ambijentu gradske balkanske kuće sa očuvanom unutrašnjom ornamentikom valjalo je uklopiti savremeni muzejski mobilijar za izlaganje i prezentaciju, a ne narušiti sklad postojeće ambijentalnosti. Verujem da smo kroz projekat u tome uspeli, a nakon realizacije čućemo i utiske posetilaca i stručne javnosti. U toku je izrada dva projekta muzejskih postavki,  jedne manastirske riznice i etnološke postavke u prostoru stare varoške kuće koja se bazira na konceptu otvorenih depoa. U pregovorima smo za još dve stalne etnološke postavke u muzejima na području Centralne Srbije.

Iz razgovora sa Oliverom možemo videti koliki značaj ima rekonstrukcija i reafirmacija postojećih muzeja u kojima se čuva bogato kulturno-istorijsko nasleđe širom zemlje. Sačuvane iskopine, statue i drugi eksponati, svedoče o događajima koji su se desili u prošlosti i kulturama koje su se smenjivale na našim prostorima, ali da bi se epoha približila posetiocu, oni moraju biti prezentovani na odgovarajući način. Izborom adekvatnog osvetljenja, kolorita, rasporeda elemenata, arhitekta direktno doprinosi popularizaciji muzejskih postavki i realnom doživljaju vremena o kojima postavka svedoči. Arhitektura i kultura u ovom slučaju čine neraskidivu vezu koju nam je Olivera približila kroz svoje bogato iskustvo.