Monografija, Spasoje Krunić: Prostorne metafore dvojezično izdanje, na srpskom i engleskom jeziku
Izdavač: Univerzitet u Beogradu – Arhitektonski fakultet
Suizdavač: ORION ART Beograd svaki primerak knjige numerisan Beograd, Srbija, 2017.

 

Prostorne metafore

Monografija „Spasoje Krunić: Prostorne metafore“ enciklopedijski detaljno i grafički seriozno, predstavlja profesora Krunića i njegovo autorsko delo ravnopravno, dokumentaristički upečatljivo i grafički sveobuhvatno i informativno.

 

Referentne tačke su tu: brojna spomenička arhitektura, sve do Spomen doma Ravna gora, ovenčanog međunarodnim priznanjima.

 

Od Komandnog centra beogradskog MUP-a, (1979.g.), do motela „Koral’’, koji je od stručne javnosti prepoznat kao projekat koji vraća veru u autorsku arhitekturu kod nas (nagrada ‘’Nikola Dobrović’’, 2013.g.), za izbor prikazanih dela koje je odabrao Spasoje Krunić, recenzije je napisala Ljubica Jelisavac – Katić.

 

„Disciplina, posvećenost, etika’’, potenciraju autori ogleda, o autoru i njegovom delu. Samo recenzije, uvodnici i komentari, koji prate ovu monografiju zaslužuju da se zaokruženo objave u zasebnom izdanju.

 

Sam opus prikazan je iz više relevantnih rakursa: od fotografski, majstorski uhvaćenih vizuelnih atrakcija izvedenih arhitektonskih dela – kroz igru svetla i senke dočarane trodimenzionalnosti – do tehničkih detalja i izvoda iz projekata, koji nam pojašnjavaju koncept. Međutim, do dubinskih izvorišta početnih ideja, vode nas brojne slobodoručne skice i crteži, kojima je posvećena posebna pažnja.

 

„(…) Moglo bi se reći da je motiv arhitektonske kompozicije svih vremena enigma koju stalno i iznova treba rešavati. U ovome je možda i ključ vitalnosti arhitekture Spasoja Krunića. Ona nije vezana za ličnu energiju i stalnu borbu kao životni moto autora. Vitalnost se nalazi u dugogodišnjem sistematičnom i upornom istraživanju i unapređenju savremene arhitekture u malim i velikim koracima, koji su stvorili neobično obojenu i sasvim posebnu dubinu rada jasno vidljivu u monografiji.“ (iz recenzije, Aleksandru Vuja)

 

Aleksandar Bobić, u pogovoru monografije, naziva prof. Krunića‚ „jedinim preostalim, zašto to ne reći, uprkos današnjem liberalizmu – militantnim arhitektom kod nas“. Mi bismo se zadržali na pridevu „beskompromisnim“… Naime, kogod je imao tu privilegiju da sarađuje u okviru bilo kakvog aspekta delanja u arhitekturi, sa prof. Krunićem, može da potvrdi njegovu „nultu toleranciju“ za sve što ne podrazumeva apsulutno iskrenu i potpunu posvećanost u pristupu radu.

 

O rezultatima takve, autentično beskompromisne borbe za „smisao, istinu i kvalitet arhitekture“ govori svaka stranica ove knjige, veoma ubedljivo, temeljno i koncizno u isti mah.

 

„(…) Upravo je moral ono što omogućava da građevine postanu arhitektura, skup vrednosti i njihovih relacija, odnosa postojanja i svesti. Moral kao kategorija u radu profesora Krunića, a i svih nas koji smo ga, barem se nadamo, svesni, jeste ono sidro koje nas drži u razumu, daje svrhu i omogućava samopoštovanje. Moral je tako shvaćen – Kredo, manifest i konstitucija.

 

Ova knjiga nesumnjivo upućuje na tezu, da na nivou konstitucije rada profesora Krunića, beskonačnost, memorija, materija, ljubav i razum pretpostavljaju simboličku figuru velikog pojma: arhitekture (…)“

(iz recenzije, Milan Đurić)

Eseji o gradu 1992-1996

…Krunićevi eseji su lični periskop namenjen svima koji bi da menjaju stvari nabolje za sve. Bistrina i univerzalnost njegove optike oslanjaju se na afirmativnu kritiku kojom je fino brusio periskopska sočiva, jasno nam izlažući svoja zalaganja…“
(Iz „Didaskalija urednika“)

 

SVE JE BITNO

Šesnaest kratkih eseja o gradu, najcešce Beogradu, nastali su u nekoliko godina kontinuiranog gostovanja profesora Krunića u programu RTS-a (TV emisija „Beogradska hronika“).

 

Fotografije u crno-beloj tehnici koje ilustruju eseje, prate i podvlače narativ izvlaceci na videlo – da  pozovemo u  pomoć mnemozofiju – davno usaglašene prostorne oblike, arhitektonske arhetipove urezane u kolektivno sećanje, a koje, pod pritiskom svakodnevnice, odavno zanemarujemo.

Kroz eseje, jasno i sažeto, britkim jezikom, profesor Krunić primećuje i podseća na brojne pogrešne postavke tadašnje arhitektonske prakse u Beogradu.

 

Na žalost po ovaj grad, četvrt veka posle nastanka tih tekstova (iz prve polovine crno–belih, bolje reći, sivih devedestih) ovaj grad nije razrešio ni jednu od negativnih pojava o kojima je reč, šta više, one su se umnožile, i danas isprepletene hrane jedna drugu uvećavajući štetu do  neslućenih visina…

 

Ali eseji nisu (samo) o tome, oni pre svega podsećaju na ono što život u gradu čini plemenitim, a ne retko se radi o  – naizgled – malim stvarima:
„..veseli lavež pasa koji daje više nego što se može pretpostaviti… osecaj neizmerne radosti koju pricinjava poigravanje plamena,  nikada dvaput jednak…
…osluškivanje zvuka svetlog i tamnog, za pamćenje i prisecanje na tolike male a značajne poruke prostora.“
Zaista, „..dovoljan je oblačak da se promeni slika grada.“
Zvuci, slike, svetlo i toplina gradskog ambijenta, proisteklog iz naslaga tradicionalnih vrednosti.
Razumna je i opravdana ogorčenost stručne javnosti nad lošom arhitekturom koja, kao nožem, uranja u  hipersenzitivno, vekovima filigranski tkano, tkivo grada, ne obazirući se na epohalne dugotrajne posledice neadekvatnog graditeljstva.

 

„Red, harmonija, proporcija“– već dugo su zanemareni ili čak zaboravljeni osnovi dobre arhitekture, čiji značaj potencira svaka stranica ove knjige.

 

Gradski sat na omotnici podseća na vreme koje neumitno teče. Ko smo bili tokom našeg vremena i šta smo radili? Da li smo pomogli ili odmogli? Je li bilo vredno truda? Kada nam je postalo svejedno?

Ono što provejava iz Eseja o gradu možda bi se moglo sažeti u poruku da nema nebitnih poteza. U arhitekturi, kao i u životu, sve je bitno.

 

‚‚Građevine nisu samo puki zbir površina, već promišljeni sklop delova gde vlada red u sva tri pravca: širina, dužina i dubina čine telo čiji omotač određuje spoljnu masu i unutrašnji prostor.’’

(Spasoje Krunić, iz eseja Svetlo – Senka)

 

„…Jedna od najvažnijih poruka iz „Eseja o gradu“ jeste da je svakodnevni rad na očuvanju arhitektonske culture najveća obaveza stručnjaka prema gradskom prostoru…“
(„Poetika dragog mesta“ recenzija, Jelena Mitrović, Oktobar 2018.)