Lidija Taranović, ilustrator

Univerzum vedrine

Lidijin svet je lep. Poznata dečja pesma čika Jove Zmaja „Ala je lep ovaj svet“ tek je prva asocijacija na kolorit, teme i likove koje Lidija Taranović stvara. Ovo poređenje je prikladno-  ne samo stoga što je veliki deo njenog stvaralaštva vezan za ilustracije knjiga za decu, već i zato što iz svakog njenog crteža izvire radost, bezazlenost i nesputana mašta, tako svojstvena detinjstvu. Lidijinin svet ilustracija protkan je nežnošću: kada crta divlju svinju, okružuje je njenim omiljenim delikatesom – žirovima, naglašava njenu njuškicu bojeći je nežno ružičastom bojom, a njenom crnom oku daje izraz neskrivenog zadovoljstva; njena baka sa starinskom tufnastom kapicom i oklagijom, koja „zdušno“ razvija koru koja se, u Lidijinom raskošnom svetu mašte, preobražava u najradosnije „čipkasto“ testo na svetu. Ideju sreće koju simboliše detelina s četiri lista, Lidija suptilno predstavlja kao vilu u beloj haljini koja lebdi obmotana četvorolistim detelinama a njen drveni konjić iz karusela zabavnog parka odiše ljupkošću.

Zemlja Lidita

Kao što su Hobiti izmišljeni narod Tolkinovog sveta, slobodno možemo reći da je Lidija Taranović stvorila svoj imaginarni narod koji je ispunjen radošću i koji ume da uživa u malim zadovoljstvima svakodnevice: razdragan i nasmejan momak koji se namerio da prstom oliže fil tek napravljene višespratne torte, šahista s brčićima, koji nalikuju na brkove ekscentričnog Dalija, koji nam svojim izrazom i zamahom pokreta govori koliko ga je duboko obuzeo svet šahovske igre. U zemlji Lidita živi žongler koji s osmehom na licu vrti mornarske obruče, držeći vrhom kažiprsta jednu rumenu trešnjicu, tu živi i princeza koje druguje s žar-pticom, gospođa Paprika, zaljubljeni par u šarenilu zabavnog parka, strašilo koje uživa u društvu ptica…  Nije lako pobrojati sve neočekivane i neobične teme kojima se Lidija Taranović bavi. Ono što je jedinstveno u njenom izrazu jeste da njen svet uvek lebdi  i uvek je u pokretu. A gotovo na svakom crtežu, kao autorski potpis, prisutna je jedna „kovrdžava“ linija.

Šasija radoznalosti

Lep primer poetike Lidije Taranović je „vizuelna instalacija“ koja je pre desetak godina postavljena u ambijentu poslovnog kompleksa Airport City-ja u Beogradu. Lidijini crteži, vozila  iz mašte, poslužila su kompaniji kao umetnički predlog  za projekat uštede energije. U jednom intrevjuu povodom ove izložbe, na pitanje kako su nastali njeni crteži, Lidija je odgovorila:

„Sve je počelo u Veneciji, u tom gradu sam doživela neku vrstu Stendalovog sindroma, bila sam inspirisana gradom, lepotom i opčinjena drvenim lutkom Pinokijem. Nešto me je zahvatilo, preplavilo. Nadahnuo me i grad Krf, koji ima dosta Venecije u sebi. Ne mogu racionalno da objasnim tu vezu s gradovima, to je u ravni podsvesnog. Niko mi nije naručio crteže, jednostavno, nastali su iz čiste podsvesti. Vizila su sazdana od šasije radoznalosti, miksera za pozitivnu selekciju, dva točka sreće…  Njihovo ime je nastalo kao igra reči.  Vizila su vozila vizije. Ako ih čitamo kao crtež, doslovno, ona su svoj oblik dobila od predmeta iz okruženja – od rendalice, jastučića za čiode, puha za kamin, vedrice za vodu, miksera, burenceta… Nacrtala sam im krila i propelere da bi mogla da uzlete. Neka imaju obruče za bolju ravnotežu, merdevine za ukrcavanje… Nikola Tesla je napisao da je energija svuda oko nas i da je samo pitanje vremena kada će čovek uspeti da „pripoji svoju mašinu na motor prirode same“. Teslina misao je i inicijalna misao mojih vizila. Ona možda deluju anahrono i jednostavno, ali sam uverena da će im jedno nagovešteno veliko znanje omogućiti da u budućnosti zaista polete. U ravni značenja možda ih nabolje određuje citat Blez Paskal – vizila su poziv na maštu i domaštavanje, a mašta je oslobađajuća, ona stvara lepotu, pravdu i sreću, a to je sve na ovom svetu.“

Očarane naočare

Kada ne crta svet koji nosi u sebi, već radi po narudžbini i na zadatu temu, Lidija svom poslu pristupa temeljno. Jedan od najboljih primera njene posvećenosti je način na koji je dolazila do ideja za ilustrovanje knjige „Očarane naočare“ Svetlane  Velmar-Janković: „Bilo mi je mnogo lepo i neobično dok sam radila na toj knjizi. Sa autorkom sam dugo godina bila prijatelj. Dala mi je rukopis, a kada sam ga pročitala, zaputila sam se u sve te prostore koje opisuje. Bila sam u Vinči i zamišljala svet praistorije, šetala sam starim beogradskim ulicama, bedemima Beogradske tvrđave, posmatrala spomenik knezu Mihailu, i sav taj svet iz davnina u meni je oživeo, kao da sam zaista putovala vremeplovom. Da nisam radila na toj knjizi ne bih danas tako duboko osećala grad u kome živim.“

Vizuelno-emotivna pedagogija

U profesionalnoj biografiji Lidije Taranović se, između ostalog, nalaze radovi za Unicef, Mc Donald’s, Kreativni centar, Barnes & Noble… Radila je ilustracije knjiga za decu „Naopako kraljevstvo“ (Topsy-Turvy Kingdom) američkih autora Doti i Džoša Mekdouvela (Dottie i Josh McDowell), zbirku pesama  „Kad je dabar sreo vidru“ Dušana Teodorovića, ilustrovala je zbirku Srpskih narodnih basni, Srpskih narodnih bajki, narodne pesme Stari Vujadin, Marko Kraljević i Musa Kesedžija… Premda nema i formalno obrazovanje iz pedagodije i metodike, Lidija ima izvanredan osećaj pedagoga koji crtežom i njegovom porukom obrazuje decu. U toj misiji izdvajaju se njene ilustracije knjiga „Ko je ko“ i „Šta je šta“, gde crtežom i emocijom koja iz njih izvire podstiče mališane da vizuelno pamte nepoznate pojmove. U njenoj ranoj biografiji, zabeleženo je i da je bila urednik u čuvenim Dečjim novinama, osmišljavala časopise „Tik-Tak” i „Zeka”. Danas voli da crta, kako šeretski kaže, vesele „babadevojke“, a kakvim će nas crtežima iznenaditi u godinama koje slede, ostaje da vidimo i da im se unapred radujemo.

Milena Mihaljčić