Priredila: Dušica Grozdanović

…intervju

ŽAD, Žensko arhitektonsko društvo, ima za cilj da budućim, rekla bih bolje, “heroinama arhitekture” da dobre uzore: prvo u vidu iskustva naših uglednih članica koje su itekako prošle to isto blato, te nekih ranijih sjajnih primera velikih žena arhitekata, ali i da im pruži pomoć i omogući bolju primećenost.

U kom trenutku ste znali da će arhitektura biti Vaš životni put?

Imam sačuvanu crno belu fotografiju: sedim u tatinom kabinetu na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu, kao devojčica od 4 godine. Već tada sam bila vođena biheviorizmom, odrastajući u slikarskom ateljeu i ponekad i slikajući sa ocem, potom prateći i njegov dizajnerski rad. Sve oko sebe sagledavala sam prevashodno vizuelno i konstantno crtajući i interpretirajući utiske, prateći atmosferu i umetnike koji su se smenjivali u našem domu, prosto nisam ni mogla drugačije. Svako leto je bilo prožeto učenjem: detaljnim razgledanjima velikih ali i malih privatnih muzeja po svetu, Holandija, švajcarske kolekcije… Konstantno sam bila preispitivana na temu pregledanog i prostudiranog, strogo pripremana za izuzetnost u rezultatima i svim mogućim aktivnostima. Ambicija i visoka očekivanja roditelja su me opteretila na životnom putu. Kao kontrapunkt, kćerke sam prepustila krajnjoj slobodi izbora na ivici anarhije – što je, kao druga krajnost, bilo takođe pogrešno.

 

Kakve su Vas poteškoće i izazovi pratili tokom Vaše karijere?

Zavisno od dana kada posmatram unazad, vidim ih veselo kao izazove (što me ne ubije, ojačaće me) ili kada me optimizam izda – kao ozbiljne lomove. Za početak, odsustvo potrebnog temperamenta za život koji me je sačekao. Nenapadna, željna da u podeli životnih uloga stojim po strani ili služim kao budan i pažljiv slušalac; život mi je nametnuo suprotno: javni nastup u napetim situacijama. U amfiteatru nekad i pred 300 mladih, nesalomljivih i strogih kritičara, mojih studenata, na konferencijama gde je potrebno držati pažnju često nadobudnim naučnicima koji su već “sve videli”, u Ministarstvima i Gradskim vladama pred onim jako nestrpljivim ljudima koji gledaju na sat dok ja “prodajem” svoj proizvod – arhitekturu – kao usisivač kojeg svaka kuća već ima. Klijenti preko puta pregovaračkog stola estetiku shvataju kao manje vredan deo urbanističke papirologije i deljenja dozvola. Da ne pominjem, npr. stresne nastupe kod porodice Šeika u Abu Dabiju, čija su se deca i rođaci brzinski učili građevinu, silno se životno dosađujući a morala sam da ih, objektivno povučenog karaktera, animiram urbanizmom po 8 sati dnevno. Kao jedina žena na poziciji šefa edukativne misije strane asocijacije urbanista koja očekuje rezultate preskupe usluge koju je pružila.

 

Zatim, stresovi čestih promena sredine i sukoba mentaliteta u sredinama u kojima sam boravila, Zagreb moje mladosti, Pariz mog majčinstva, Beograd u kojem sam napravila karijeru, kasnije Poljska i Gdanjsk pet godina, kraće Jekaterinburg, Emirati ili Torino i mnogi drugi… – različita poimanja, svest, ponašanje ljudi i studenata, reakcije… Opstanak u ratnim godinama 90-ih na javnoj poziciji, uz neprilagođen akcenat, muško- ženske bitke koje su u našoj tzv. muškoj struci oduvek bile na strani jačeg pola. Putovanja i boravak u različitim zemljama u kojima se očekivalo da branim boje, da se istaknem – da opravdam očekivanja. Abnormalna odgovornost je moja najveća mana. Urođena i generalna nelagodnost od putovanja koje mi je sudbina obilato pripremila. Neusklađenost potencijala i očekivanog. Život za dramatična iznenađenja i obrte ruskog romana a nikako za harmoničnost engleskog pejzaža čemu bismo svi težili.

 

MIKS ŽENSKIH FUNKCIJA

Da li je bilo lako uskladiti profesionalne obaveze i privatni život, obzirom da se u našoj sredini i dalje smatra da je žena ta koja je stub i glavni oslonac porodice?

Moja mlađa kćerka je objasnila psihologu da joj majka nikada nije pevala uspavanke, za razliku od njenog tate, što me je pogodilo “u stomak”. Na pitanje “Pa gde ti je bila mama?”, odgovor je bio “…ona je oduvek nešto pisala, neke knjige u radnoj sobi, u potkrovlju naše kuće. Ili je bila u birou…”

 

Iako se ispostavilo da to nije bilo (sasvim) tačno, subjektivni osećaj mog deteta je bio upravo takav. Tada se preispitujete – koliko je karijera pogrešan izbor! Kada Vam deca odu od kuće, međutim, shvatite da je ipak vredelo, i za Vaše lično dobro, poraditi na duhovnim i stručnim stremljenjima. Pri kraju poslovnog puta, međutim, kada setno posmatrate kolege koji odlaze u penziju, menjate ponovo gledanje: karijera je ipak samo jedan od segmenata života, a nikako onaj najvažniji. Jer, lako padate u zaborav. Osim, naravno, vaših eventualno ostvarenih objekata – kuća kraj kojih prolazite i koje će “poživeti” daleko duže od Vas. Obeležiće Vaše prisustvo na zemlji i udomiti neke srećne ili manje srećne porodice za ceo život. I njihovu decu. Ostaviti estetski trag i kreirati atmosferu korisnicima, nadajmo se pozitivnu. Ali šta ako iza nas ne ostane ni jedan trag? A to se često desi, sticajem okolnosti, u arhitekturi.

 

DA LI JE USPEH OPIPLJIV?

Šta smatrate Vašim najvećim profesionalnim uspehom?

Najveći profesionalni uspeh mi je, na kraju, ipak vezan za akademsku karijeru i savladanu moć prenosa vatre znanja. Učila sam od najboljih, tada zaista uglednih profesora Univerziteta, među ostalim i prof. Ranka Radovića. Ponašanje, stil tada gospode profesora je bio neupitan i ljudi drugačijeg nivoa nisu ni mogli da budu profesori. Godinama sam sledila i svoj stručni put, arhitekturu, ali rekla bih da nisam imala previše sreće u ostvarenjima mojih mnogobrojnih i često nagrađenih projekata. Etika, a možda i sklop okolnosti, isto tako skupo me je koštala. Savetovala sam klijentima da ne plaćaju usluge koje bi trebalo da budu besplatne u institucijama za urbanizam, a posledica je bila nedostatak onog osećaja koji prožme arhitektu kada po prvi put ugleda završeni objekat izgrađen prema njegovom nacrtu. Nije to samo ego ili ponos, to je osećaj korisnosti. Ostvarenosti. I ugled koji je tako teško steći, a tako lako izgubiti. Poštovanje kolega i velike simpatije odavno završenih studenata, kada me “zaskoče” i obavezno zagrle na iznenadnim mestima gde ih susretnem ovde i u svetu. Dobar glas. Pozivi na ugledna mesta na svetu, uredništva časopisa najpoznatijih engleskih fakulteta, iskoraci iz male zemlje i naučno dostignuće u liniji sa najboljima, a da ne pominjem činjenicu da sam sve to postigla upravo kao žena. Recimo, članstva u svetskim organizacijama- da li je to uspeh?

 

LAVLJI SAVETI

Imate li neki savet za nadolazeće mlade lavice arhitekture?

Moj lični savet je da nikako ne teže da budu lavice. Žena mora prevashodno da stekne pa zatim i sačuva integritet, stav i ugled, nikako ne bi trebalo da se “divljački čupa” i bori. Treći milenijum nam je doneo neke loše smernice koje uče ženski rod u pravcu dva puta, onaj “smišljen selfie-instagram lik” gde se ta ista, često veštački iskonstruisana ženstvenost, upotrebljava u cilju lične koristi, te ovaj drugi, edukativno – korporativni, u kojem je vlastiti novac i stečena moć jedina moneta vlastite vrednosti i neke vrste osvete muškom rodu. Na tom drugom kratkoročnom putu žene često gube svoju ženstvenost i teško izvojevaju bitke. Biologija nije na njihovoj strani. Instant rezultati se izgube u grubosti našeg posla, a sve uz izneverena obećanja u poslu, psovke u komunikaciji i mesto događaja u pravom blatu gradilišta.

 

ŽAD, Žensko društvo arhitekata – ima za cilj da budućim, rekla bih bolje, „heroinama arhitekture“ dâ dobre uzore: prvo u vidu iskustva naših uglednih članica koje su itekako prošle to isto blato, te nekih ranijih sjajnih primera velikih žena arhitekata, ali i da im pruži pomoć i omogući bolju primećenost.

 

Izložba ŽAD žena arhitekata koje su prikazale svoje radove iz arhitekture ali i srodnih oblasti, održana u RTS klubu u decembru 2019.g. je pokazala znatno viši kvalitet u odnosu na izložbu organizovanu dve godine ranije u Mikser hausu, u Savamali. Okupila je izuzetan broj zainteresovanih stručnjaka, ali i obožavaoca arhitekture, pa su na otvaranju oni koji nisu bili u mogućnosti da uđu ispunili “ulicu otvorenog srca” kao da je Nova Godina! Kasnije kroz debate, ceo skup je predstavljao okupljanje “krema našeg esnafskog društva” i pokazao novo razvijenu solidarnost među ženama. Radost da se prisustvuje nečem važnom, nekoj prekretnici u razmišljanju i delanju – koja se osećala u vazduhu, jeste utisak koji smo skoro pa zaboravili.

 

Upravo ta saradnja i preplitanje predstavlja naše ciljeve. Radimo na mreži mogućih poslova, na preporukama, na ravnopravnijem zapošljavanju. Na dobrim primerima i ukazivanju na goruće probleme. Na događajima koji generišu solidarnost.

 

I na kraju, da možete ponovo da birate, da li biste opet izabrali arhitekturu?

Ne bih rekla, sa današnjeg aspekta. Subjektivno, moj put je bio tzv. teži put. U dobrim danima se ne kajem zbog toga! Pa, ako baš želite da budete lavice, drage mlade koleginice, krenite za tim, ali razmislite koji će segment arhitekture biti “vaš”, jer ima ih dovoljno različitih: od nauke do edukacije ili same prakse. Aktivniji i pasivniji. Procenite kakav vam je temperament i nastojte da ne budete u sukobu same sa sobom i svojim ciljevima. Slediti svoj nepogrešivi unutrašnji osećaj a ne prevashodno zaradu- to je jedan od mojih saveta kao žene arhitekte koja je, doduše, odrasla u neko sasvim drugo, možda sigurnije, doba.

 

U svakom slučaju poželjno je da stvorite ugled ličnosti kvalitetne u poslu i plemenite u društvu, unutar naše struke. Manje je važan broj ostvarenja ili robovanje tuđoj oceni. Halapljivost nikako ne, ali izgaranje – da. Do poslednjeg atoma snage i u svakoj aktivnosti! Ipak – skromnost! Negujte skromnost, što se ne kosi sa superiornošću u znanju ili realnoj svesnosti o sebi. Ili nastupom koji treba da bude upečatljiv i autentičan. Ako vam se čini nerealnim da sve ovo spojite u jedno – probajte, barem tome težite. Moj lični recept, naravno, nije univerzalan, te ga posmatrajte samo kao jedan mali segment jednog životnog iskustva. Lepo ponašanje, saglasje, srdačnost, harmonija sa ljudima, poštovanje.Teže objašnjiv naziv, ali opet slikovit je “dama” ili “lady architect”. Eto ga, u stvari, sinonim za moju preporuku.