Piše: Natalija Trifunović

Igra svetlosti i boje, očaravajući ples po zidu, podu i česticama prašine koje lebde u vazduhu, nešto nalik na magiju pred našim očima. Ono što o vitražu mnogi znaju jeste to da ga čini kompozicija od stakala u različitim bojama, ono što mnogi ne znaju jeste to da njegov osnovni element nije jednostavno obojeno staklo, on predstavlja jednu od najranijih simbioza umetnosti i tehnologije, nanotehnologije.

Nauka koja stoji iza ovog procesa se čini vrlo jednostavnom. Zagrevanje silicijum-dioksida, odnosno peska, do visoke temperature i zatim dodavanje nanočestica određenog metala i metalnih oksida kako bi se dobila željena nijansa stakla. Veoma mala razlika u veličini nanočestica kao i u njihovoj količini čini ogromnu razliku u stvaranju spektra boja. Tako nanočestice bakra u odnosu na svoju dimenziju mogu staklo učiniti zelenim ili pak tirkiznim. Kobalt staklo boji u različite nijanse plave sve do neprozirno teget, dok dodavanje zlata dovodi do crvene ili pak ljubičaste obojenosti.

Zvuči lako izvodljivo? Međutim u praksi je to oduvek bio izuzetno zahtevan zanat koji traži visok stepen spretnosti majstora. Duvanjem kroz cev i uz pomoć sijaset metalnih alatki majstor mora staklo da ukroti do željenog oblika, u ovom slučaju to su ravni komadi stakla. Takvi komadi zatim idu u ruke drugog majstora koji ih seče u odgovarajuće oblike koji se oblažu olovnim trakama. Ovako dobijeni komadi se leme jedni za druge u formaciji koja odgovara šemi koju je osmislio arhitekta. Kao i u ostalim elementima u arhitekturi i u slučaju vitraža se delo formira korespodencijom umetnika, odnosno idejnog tvorca šablona i majstora umetničkog zanata.

Za ostatak teksta, pretplatite se i čitajte nas u print izdanju.