Zašto je rafinman tako redak?

[vc_row][vc_column][vc_single_image image="4252"][vc_column_text]piše: Eva Vaništa Lazarević  član Žirija 42. Salona arhitekture, Beograd [/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][edgtf_separator type="normal" position="center"][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text] Proleće u “Proleću”  Na prve “moje” Salone vodio me je doajen arhitekture, akademik Brana Mitrović. Bilo je tu naravno i drugih, mladih devojaka i mladića asistenata na Arhitekturi tih ranih devedesetih, danas profesora,  koji su ga pratili u

5
(4)

piše: Eva Vaništa Lazarević 

član Žirija 42. Salona arhitekture, Beograd 

Proleće u “Proleću 

Na prve moje Salone vodio me je doajen arhitekture, akademik Brana Mitrović. Bilo je tu naravno i drugih, mladih devojaka i mladića asistenata na Arhitekturi tih ranih devedesetih, danas profesora,  koji su ga pratili u stopu, profesionalnom strašću i obožavanjem. Prvo se išlo na godišnju izložbu Salona tradicionalno u doba koje najavljuje rano proleće, pa potom još tradicionalnije u Proleće preko puta, kultnu kafanu. 

Inače, reč – SALON – za mene tada sveže pristiglu iz Grada svetlosti, ima posebno značenje: miriše na prelaz veka, asocira na terpentin uz čiji sam miris odraslana patuljastog Tuluz Lotreka, na Moneove “Lokvanje” slikane posebno prema obloj formi Pariskog Salona…Verovatno kao i svim osobama naše struke koje pojmove doživljavaju prvo vizuelno pa i asocijativno 

U Beogradu opet, uz reč Salon postoji fenomen: ne treba da se doda – “arhitekture”, jer svi mi znamo o čemu se radi. Za svaki drugi salon, iz drugih sfera, moramo da dodajemo pun naziv!  

Manifestacija je dugog veka, sa važnim kuratorima – ličnostima koje su ga obeležile ispred Muzeja primenjene umetnosti, gde se od početka odvija . Danas i 20ak godina unazad – neprikosnovena istoričarka umetnosti Ljiljana Miletić Abramović. Lokalna Koko. Distancirana, tihog glasa, sitna i jake ličnostiimpozantnog znanja ali opet sa razumevanjem za događaje i ljude. Pre Ljilje – duži period: Dragan Živković. Intelektualac, najčešće zgranut i zabrinut za događaje oko nas ali dobronameran; čovek koji je znao odgovore na sva pitanja. 

 Veliki je Salon, dakle, kulturni svetionik za našu sredinu, kako nas vide –  na ivici Evrope. Centralni događaj za arhitekturu; po kojem se ravnamo, na koji se ugledamo, postajemo poznati ili omraženi.  

Klanovi protiv AGEISM”-a (Ejdžizma) 

Prateći karakter Salona, međutim  je, rekli bismo, klanovska podeljenost u esnafu; odnosno pristranost. Možda se od toga ne može pobeći ali dešavale su se godine kada neke arhitekte uopšte i ne predaju radove ukoliko im je žiri nenaklonjen, ili se zna kome je naklonjen. Ređi su bili žiriji koji su sasvim po savesti i bez zrnca subjektivizma u odnosu na ličnost mogli da podele nagrade. Teško je, znam, u umetnosti kao što je arhitektura govoriti o parametrima koji olakšavaju proces izbora.  

Ove neobične godine, 2020te, kada smo malo odahnuvši posle pandemije ipak uspostavili formu Salona bez publike, kada mu vreme nije, a da bi se održao kontinuitetmoj kolega Mustafa Musić i ja smo zamenili dvoje mlađih arhitekata iz inostranstva, predviđenih za članove Žirija. 

Klanovi su se pretvorili, rekla bih, u Ageism – seniori VS mlađe snage. Nije neobično da u japanskom biznisu uprava šalje u okršaj jednog starijeg i jednog mlađeg zaposlenog. Njihova sinergija je, ustanovljeno je i dokazanoveoma dobra za pozitivan rezultat. Onaj stariji ima iskustvo a ovaj mlađi ne zna još možda dovoljno ali ima snagu i rešenost 

Ove godine u žiriju Salona starosna razlika članova se osetila. Pre svega, ukusi su se razišliLogično je da kolege sa puno iskustva drugačije sagledavaju vrednosti, možda bih zaključila višeslojno a da mlađi ocenjuju više srcem. 

Gran Pri (grand prix) za arhitektu Dejana Todorovića, odnosno porodičnu kuću na Kosmaju je možda jedini od svih nagrada “izronio” skoro jednoglasno. O instituciji novog fenomena porodičnih kuća u zelenilu ili “kolibe” kao forme sam već pisala za katalog ovogodišnjeg Salona, pa je dostupno javnosti. Autorovo kontroverzno ponašanje u vezi autorskog nasleđa oko rekonstrukcije Muzeja Moderne umetnosti, inače komentarisano na mrežama, nije uzeto kao opterećenje laureatu. Žiri je smatrao da je sada fokus na dostavljeni autorov rad za Salon, te se nismo bavili njegovom ličnošću. Ipaksvi znamo; pozitivni imidž u arhitekturi se mukotrpno stiče a veoma lako prsne, i toga bismo  morali da budemo svesni. Skroman nastup, bez ego manije je važan (i redak) deo integriteta ličnosti, i donosi veću admiraciju od onih koji gaje svoj kult. Kažu npr. da nijedan od čuvenih profesora Bauhaus škole u Desau, nije bio skroman, naprotiv. Ni mučan beg iz nacističke Nemačke u Ameriku uoči rata nije ih učinio skrušenijim ili zahvalnijim. Razmahali su se po američkim fakultetima i institutima i otvorili najskuplje biroe. Arhitekte imaju zaista lošu konotaciju narcisoidnih ličnosti, možda i na temelju tih nekoliko istaknutih ličnosti i njihovih naslednika. Protiv svih generalizacija i stereotipa se treba boriti pa i u našem ego esnafu 

Lojanicina kuća Zero Energy u prvi trenutak je dobila raznorodno mišljenje žirija, koje je posle stručne rasprave i argumentacije dovedeno u pozitivnu ravan. Moj lični komentar i objašnjenje rada, reprodukovano je u katalogu 42. Salona i preneseno na portalima i medijima a koliko razumem, svideo se zbog neobičnog stila pisanja čak i samom autoru, što je inače retkost. Niko ne voli da čita kritiku o svom radu. Jedan prepoznat motiv iz arhitektonske pozadinske psihologije (jak čelični crni ram staklene ispune) apsolutno nam je, po mom mišljenju, podigao nivo kreativnosti Salona i opšte, svilenih niti u pristupu rešavanja i oblikovanja. 

Deža vi (déjà vu) 

Moj lični komadić vrednosti, jer mišljenja su uvek subjektivna, koji prevagne na vagi su sklad i osobenost. Nije mi, lično,  inovativnost važnija a  niti modna osvešćenost. Time neka se bave, smatram, stručnjaci tehnolozi i influenserke. 

Kao deci Instragrama, dosta se objekata i enterijera, međutim, uprkos generalnom visokom kvalitetu Salonske ponude, ukazalo kao deža vi. Za razliku od nekadašnjih izvora  retkih knjiga za koje si bio srećan da si ih pronašao u nekom ćošku arhitektonske knjižare u Londonu ili Parizu, te stekao utisak da si (nerealno) izabran i dobio direktnu inicijaciju u srce koju drugi još ne posedujudanas su svi proizvodi (a kuća je postala produkt) na otvorenom besplatnom tržištu. Uz jedan klik miša. Koja je toooo razlika?! 

Bilo šta može da bude predmet kopije a još je gore ako se više elemenata “poskida” sa različitih dopadljivih primera, stvorivši hibrid bez pravog smisla. Forma ipak prati funkciju, učili su nas u drevna vremena a važi i danas, pa ako su elementi isforsirani na pozadini sa kojom nemaju smisla, utisak silovanja je prisutan. 

Arh. Mustafa Musić, Predsednik žirija i doajen arhitekture, sa pasijom ka struci je svim članovima žirija objašnjavao, rad po rad, odnosno razlagao lično mišljenje i njegov razlog. To je pravi čin kolegijalnog i profesionalnog ponašanja. Bez otvorenog zagovaranja, timski u razgovoru, iskreno zainteresovan za sva tuđa mišljenja. Tih i bez previše reči, to što je rekao je bio sublimat koji je trebalo upiti ako si mlađi i sa manje iskustva. Bi mi drago u tom trenutku da sam bliža njegovoj generaciji, kao retko kada nisam žalila za mladošću i poklonila sam se iskustvu kao takvom. 

Kuća sa fasadnim panoom od perforirane ciglice, npr. je sjajan motiv, ali već viđen skoro istovetan u Japanu, Španiji ili u Južnoj Americi. Opet, većina žirija je smatrala da je svež kod nas hrabar za vojvođansku niziju. Sagledavamo dakle moć globalizma u punoj snazi. I to je dobro. Individualizam u arhitekturi nije čest, a pionirstvo je još teže dosegnuti. Pa sve je već smišljeno! 

Koristi se i reč GLO-KAL; g/lo-kalno, pa su se ciglice prepoznale i kao lokalni materijal. Prepoznatljivost je važna osobina estetske evaluacije, čini nam se da je nešto dobro ako smo to već negde susreli. Nesigurni smo kada predmet uočimo prvi put. Psihološki aspekat se u ocenu estetike dobrano umešao. (Kuća VU, Novi Sad, bračni par Anđelković). 

Eksterijer drugog bračnog para, Sarića, je u urbanoj vili u Beogradu bio upečatljiv i jak, ali žiriju je zasmetao potpuni kontrast napadnog luks stila u odnosu sa enterijerom. Mnogim radovima smo se detaljno bavili, svima redom izabranim posle prve faze užeg izbora,  ali naravno nisu svi dosegli nagrade odnosno pohvale. Ovde navodim moje lične opaske koje ne predstavljaju generalni stav.  

Biti duhovit, šarmantan, svoj ali nikako nesimpatičan 

Sonja Radović, arhitekta iz Crne Gore čest je gost Salona i ostalih arhitektonskih izložbirado viđena i uvažena svojom beskompromisnom a opet neverovatno, nepretencioznom notom kreacija. Na primer, prikazani planinski hotel se iz daljine čak i ne izdvaja – što je  uočeno kao velika prednost. Autorkina dela i knjige, čini se, već su na neki način prerasli lokalnu sredinu, pa se sada potvrđuju nagradama i pozivima  sve dalje i šire. 

Hrvatski projekat (arh. Trutanić, arh. Ćopić), gost Salona, sa dva blizanačka vertikalno izdužena kvadra, na obali mora, spretno fotografisan bez postamenta; izdvojio se odmah unikatnošću, snagom, mogli bismo da kažemo japanskom tehnikom razmišljanja. Privlače pažnju   i neobični otvoreni toaleti u prvom redu iza staklene fasade. Podsetio je na doba Šinkenčiku konkursa iz osamdesetih kada je Ivan Crnković, hrvatski arhitekta dobio tu prestižnu japansku nagradu za kuću osnove sa potpuno istovetnih soba u nizu.  

Enterijeri sa Salona su masovno korporativnog izgleda, što nam daje utisak da nam ekonomija radi punom parom i da Vol Strit “Wall street” nije nikada ni pao, a da Den Braunova crvena biološki zatrovana voda u istanbulskim podrumima koja će ubiti planetu, je samo ružan san ostao u sferi filma. Da ne nosimo u realnosti maske i ne plašimo se biološkog oružja. Te da nam život nije stao do daljnjeg. 

Ali, u tom karnevalskom duhu pod maskamaobraduje jedan minijaturni galerijski prostor arh. Gušića u Smederevskoj Palanci. Bela kvrcnuta pregrada  duhovito, konceptualno u jednoj maloj sredini, simpatično i beskrajno skromno.  

Izdvojio se i jedan dijametralno suprotan pristup: skup, hiperluksuzan ali moćno detaljom sveden apartman 12/10, autora arh. Milivojevića. Investitori koji u kafićima razglabaju o najboljim cenama armature i arhitekata nazvali bi ovaj rad: “Milano Torino” (u najboljoj mogućoj konotaciji). Jeste, enterijer je svetski i ne liči na Beograd. Ako je to cilj. 

Meni lično zapela su za oko i dva enterijera “starije škole izuzetnosti”: Tešića i Lovrića; prepoznatljivi odmah po svojim autorima – što im je najveći plus jer  je  dostići tu čast veliki “kunst”.  

Bilo šta može da bude predmet kopije a još je gore ako se više elemenata “poskida” sa različitih dopadljivih primera, stvorivši hibrid bez pravog smisla. Forma ipak prati funkciju, učili su nas u drevna vremena a važi i danas, pa
ako su elementi isforsirani na pozadini sa kojom nemaju smisla, utisak silovanja je prisutan.

Branislav Milenković, obožavan od studenata svih generacija, dugovečni profesor Arhitektonskog fakulteta dobio je svoj Salonski omaž (hommage) – omaž skromnoj knjižici beskrajno snažne sadržine – njegovih fantastičnih tekstova i akvarela, izdatoj uoči autorove smrti. Time smo želeli da mu se oduži i Beograd/Muzej/Salon na neki način. Profesorova unuka je, ganuta, primila nagradu umesto svog nedavno preminulog deke. Bio je to pravi potez. 

Miks naših i stranih arhitekata u jednom te istom kodu – radu, pristigao je u mnogim ponuđenim kandidaturama. I to je taj glokal, u kojem, naravno postoji poteškoća da se izdvoji ko stoji iza kojeg dela rada, ali opet, prikazuje da smo uprkos Koroni i zahvaljujući siromaštvu, zauvek izašli (pobegli) iz zaboravljenog istoka Balkana, kako žele da nas smeste 

Kišni sivkasti  pejzaž, kroz grane na radu arh. Jelene Mitrović i Ivane Barandovski sa svojim norveškim partnerom podseća na Ibsenove romane; jedan “ženski” obli most na reci Lepenici Jelene Arsenijević dodaje još jedan plus tom utisku zaboravljene finoće. Zašto rafinman mora da bude tako redak? 

Kako je pisao Matko Peić u svojim putopisima: od Turopolja uz Savu do Dunava i njegovog odlaska ka Crnom moru se ne dešava baš ništa; dvorišta, petao, i sekira na panju, pa opet dvorište, petao, sekira na panju pa opet… Eto posle skoro sto godina od tih istih dvorišta u nepreglednom nizu… mi smo, sagledavamo, umetnici puni naboja, pobegli iz skučenog meridijana i a ta prirodna glad za duhovnošću i za činjenjem razlike se jasno vidi kada se odrazimo punom  snagom uvis…. polako i sigurno napuštamo Peićev mulj i ravan ničega. 

Radimo i nastupamo sa svetom. Možda smo i bolji od njega. Jer smo “gladni i željni. A retki od nas i rafinisani. Salon je taj hram gde se susretnemo jednom godišnje. A sličan se sličnom raduje. Možda da se nadamo i da je talenat prelazan kao grip? Izložbeni primeri da daju snagu? Diše se dublje i lakše to je sigurno – svesni da nas još uvek ima. 

 

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 4

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR