Piše: Ljubica Slavković

Grad svetlosti osvetljen je iz bezbedonosnih razloga. Svetiljke na svakom ćošku Pariza i na njegovim mnogobrojnim prozorima osvanule su upravo kako bi sprečile nedela i učinile njegove ulice bezbednijim. Nedugo potom, grad Pariz postao je centar znanja, ideja i edukacije, i inspirisao slikare, filozofe, književnike i naučnike širom sveta. Od tada, mnogi bi rekli, Grad svetlosti se ne odnosi samo na fizičko i izgrađeno, već i na sve ono što se u njemu dešava i što iz njih proističe i inspiriše čitav svet.

Nekoliko je gradova sveta koji su i njegove prestonice. Kako jedan grad izbije u sam vrh svetskih dešavanja, postane čvorište oko koga se planeta okreće, i u koji milioni hrle za boljim životom ili barem kratkim nezaboravnim iskustvom – veština je koja i danas zlata vredi. „Brendiranje gradova“ u fokusu je doktorskih disertacija, biznis planova i strategija razvoja širom sveta uprava koje su u potrazi za ekonomskom dobiti koja prati svetsku slavu. Bilbao efekat  inspirisao je planetarno ulaganje u arhitekturu, kao u čarobni štapić koji stavlja grad na svetsku mapu, a sve ostalo će potom doći. Naravno, nije dugo trebalo da se shvati da je stvar daleko komplikovanija od zamaha jednim čarobnim štapićem, ali i da arhitektura nosi neobično važnu ulogu u slici grada, sveta, doživljaja i osećanja, što ostaje nepobitno. Arhitektura Pariza, scenografija života i romantična slika, stvarala se dugi niz godina, uz puno uspona i padova, velikih poteza, žrtava i različitih pobuda, i svakako ostaje neiscrpna inspiracija.

„Nema lepšeg zadovoljstva od sanjarenja o lepim uspomenama na naša putovanja. Ispred naših duhovitih očiju prolaze divni gradski predeli, spomenici, trgovi, krasni vidici i mi ponovo uživamo u izvišenom ili ljupkom kao nekada, kada nas je to učinilo srećnim“.

Ovim rečima počinje knjiga „Umetničko oblikovanje gradova“ Kamila Zitea koja se te 1889. godine, kada je izdata, rasprodala u samo nekoliko nedelja. Knjiga je ostvarila enormni uticaj na urbanizam u decenijama koje su sledile. U svojim studijama, Zite je istraživao Beč, Pariz, Salcburg i još brojne gradove, naširoko kritikovao moderne velike bulevare i trgove potčinjene saobraćaju, ali je i otvorio brojna pitanja urbanizma, promišljanja doživljaja grada i uopšte, izgradnje gradova – ne samo kao pitanja tehnike, već i umetnosti u najpotpunijem i najvišem smislu.

Arhitektura Pariza naravno nosi ogroman udeo u onome šta taj grad za milione ljudi predstavlja, za brojne filmove koji su snimljeni na njegovim ulicama, razglednice i uopšte, raznolika sanjarenja.

Njegov beomski i ulični život, umetnička i evropska duša, prikazani su kroz brojna filmska, likovna i druga ostvarenja upravo u odnosu na njegove uske ulice, široke vizure, Ajfelovu kulu koja se vidi iz svakog ugla, Senu koja ga preseca, i arhitekturu koja je vekovima stvarana. Kako je nastala ta scenografija predstave grada koja često zamenjuje ili stvara njegov doživljaj?

’’Pariz je zapravo Francuska.

  Francuska je samo periferija Pariza’’         

Heinreich Heine

Pre svega, ovaj grad ima sreću da su brojni tragovi i slojevi njegove istorije ostali vidljivi.

Arhitektura Pariza vodič je kroz dugu i neprekinutu istoriju, mada, neki od njegovih najpoznatijih poteza upravo su svedoci odluke jednog čoveka i grubog presecanja kroz samo srce gradskog tkiva.

Osobenost Pariza je u tome da je ovaj moderni – kakvim ga danas poznajemo – iznikao iz utvrđenog grada, i pojedini istoričari tvrde da iz takvog plana vuče sistem koji ga izdvaja od drugih svetskih prestonica, kao što je npr. London. Zapravo, na izvestan način su se zidovi Pariza zauvek očuvali, samo što su srednjevekovna utvrđenja zamenili autoputevi za automobile. Niz zidova koji su rušeni i građeni vekovima stvorili su spiralni grad, koji se polako razvija iz Ile de la Cité – jednog od dva preostala prirodna ostrva u Parizu, na reci Seni. Ujedno, ovo ostrvo predstavlja centar Pariza, na kome se nekad nalazio utvrđeni srednjevekovni grad.

Iako najstariji znakovi stalnog naseljavanja područja Pariza datiraju još od oko 4200 p.n.e, pretpostavlja se da je Pariz dobio ime po keltskom plemenu Parizi koji su se nastanili na obali Sene u trećem veku p.n.e.Svetski grad, bio je rušen i ponovo građen, a zatim i opasan sa četiri kruga zidova u okviru kojih su podizane velelepne zidine.

Jedna od njih je upravo i katedrala Notre Dame čija je vatra uzburkala svetsku javnost prošle godine i probudila brojne polemike oko toga da li je u trenutku nestajanja pod vatrenom stihijom važnije ulaganje u obnovu jedne građevine ili u zelena pluća planete. Kako bilo, upravo je pariska katedrala ta u koju se slila ogromna količina novca, pokazujući koliko je arhitektura ovog grada zaista na ceni.

Većina građevina koja je i dan danas opstala iz perioda kada je Notre Dame građen je takođe sakralna, upravo usled dugovečnosti materijala kojim su građene – uglavnom kamenom, da bi trajale večno, u čast boga. Do 1100. godine, tri inženjerska noviteta pojavila su se na tlu Pariza i uobličila Gotski stil. Prelomljeni luk, koji može da nosi više nego polukružni luk romanike, krstasti rebrasti svodovi i skeletna konstrukcija, omogućili su velike otvore koji su uveli svetlost u unutrašnjost katedrala, a time i potpuno novi doživljaj ovih svetih prostora. Veće visine, impozantni rasponi, prkos zemljinoj teži i igra svetlosti i senke, bili su samo neki od elemenata koji su ovi građevinski noviteti doneli, a koji su pogađali svakoga ko se u njima nađe, stvarajući jedinstvena sveta mesta.

Izgradnja Notre Dame katedrale počela je 1163. godine, kada su dve obližnje crkve srušene da bi se izgradila katedrala koja će biti dovoljno velika da prihvati sve vernike grada. Godine koje su usledile nakon njene izgradnje, bile su, zapravo, katastrofalne za Pariz – stalna ratovanja, obilne poplave, neuspesi useva, veliki pomor stanovništva – i sve to je ostavilo traga u arhitekturi. Dok je renesansa uveliko cvetala Italijom, Pariz se štitio malim prozorima, zasenama, i teškim vratima koja čuvaju unutrašnja dvorišta. A rušenja radi novih gradnji duboko su se uklesala u tkivo Pariza.

Renesansni period doneo je Parizu obnovu starog zamka Luvra, zapadno od njega Katarina Mediči podigla je dvorac Tulier sa reprezentativnom baštom- započeo je period masivnog urbanizovanja kada su podignuti: Novi most, Place des Vosges, dvorac Dafin i brojne elitne četvrti koje je nastanjivala aristokratija.

Rekonstrukcija ili masakr grada, mišljenja su različita, a različito su tumačeni i motivi iza ovakvih demijurških poteza koji su izmenili ne samo lice grada, već i živote njegovih brojnih žitelja. Nakon epidemije kolere, Pariz se pretvorio u džinovsko gradilište koje nije stalo čitavih dvadeset godina.

U tri faze je pod palicom barona Osmana u Parizu srušeno preko 19 hiljada zgrada i izgradilo se duplo više novih. Sa njima su izgrađeni i veliki trgovi, gradski parkovi, infrastrukturni sistemi, fontane i toaleti, drvoredi i železničke šine, i brojne prave linije koje nemilosrdno presecaju grad i ruše sve šta se pred njima nađe.

Te osovine, pod kojima je nebrojano kuća stradalo, porasle su u velike bulevare, među kojima je i danas najpoznatija avenija Jelisejska polja.

Krajem tog 19. veka lik Pariza nije menjan samo u velikim urbanističkim potezima, već i arhitektonskim dostignućima. Ajfelova kula, zbog koje iznajmljivanje smeštaja nosi drugu cenu – u zavisnosti od toga da li je ova čelična konstrukcija uključena u pogled s prozora ili ne, sagrađena je 1889. godine kao eksponat za Svetsku izložbu, a povodom sto godina Francuske revolucije. Prvobitno planirana da se nađe u Barseloni, odbačena zbog bojazni da bi mogla zbog svoje nezgrapnosti da naruši izgled grada, pokazala se kao prilika za Svetski sajam, zadovoljavajući potrebu za jednom baš takvom – impozantnom – građevinom u Parizu. Osmanovo rušenje, koje nije zastajalo ni pred čim, Ajfelova kula je vešto izbegla, iako je bilo planirano srušiti je posle samo devet godina. Sačuvali su je razni naučni eksperimenti, i to naravno, u polju telekomunikacija.

Jedno vreme najviša građevina sveta prvobitno je probudila nezadovoljstvo brojnih Parižana.

Masivna, nezgrapna, daleko viša od bilo čega u svom okruženju, nije naišla na simpatije sugrađana. Ipak, opstala je kao simbol grada i omiljena atrakcija milijardama turista.

Iako joj je lik izmenjen brojnim rušenjima i fokusima na visinu, savremeni Pariz nije grad neumerenosti i nemara za želje stanovnika. Danas ova svetska prestonica može da se pohvali da planski u svom jezgru nema čak ni jedan neboder. Poslovni centar Pariza izmešten je na njegovo zapadno predgrađe, tako da je Ajfelova kula i dan danas jedina građevina koja para nebo istorijskog Pariza.

Nakon nje sledi kula Montparnasse, građena od 1969 – 1973. godine, koja je, iako dugo bila omražena zbog svoje estetike, zapravo jedno od omiljenih destinacija – upravo zbog pogleda koji obuhvata čitav grad, pa i Ajfelovu kulu.

Grad svetlosti nije samo to, on je takođe i grad zelenila. Kralj Henri IV je još u 17. veku naložio da se preko 500,000 drveća posadi po gradu, i ove raskošne krošnje prate pariške široke bulevare i stvaraju nezaboravne slike grada. Montmartre, pitoreskna četvrt i sinonim za umetnički život Pariza, pruža neke od najlepših pogleda na arhitekturu ovog grada, okupanu zelenilom.

Ono što se sa Montmartrea ne vidi, pa što ni pogled s Ajfelove kule ne obuhvata, je Pariz ispod Pariza.

Čitava mreža tunela proteže se ispod grada. Dobrim delom datira još iz 1700-ih godina, kada su pariška groblja bila premala za svojih šest miliona stanovnika. Katakombe su nasledili lavirinti za potrebe francuskog Pokreta otpora, a danas mnogi od njih pružaju neverovatna iskustva savremenih žurki i koncerata – pod tajnom šifrom cataphiles. I naravno, dobar deo saobraćaja u ovom gradu odvija se upravo ispod njegove površine.

U svakoj epohi Pariz je iznedrio nešto radikalno i nesvakidašnje, bilo da su to njegove grandiozne rezidencijalne četvrti ili ogoljena estetika instalacija Pompidua, proterivanje modernih nebodera na udaljeni La Defense ili remek dela ar nuvoovskih metro ulaza razbacanih po čitavoj površini grada. Čini se da ono što je zajedničko za sve epohe kroz koje je ovaj grad prolazio, to da je stvaran s mišljenjem grada kao celine i s poštovanjem prema stotinama epoha koje su otelotvorene u njegovim zidanim obrisama, i s verom da treba bar još toliko da ih iznese. I možda iz takvog pristupa proističe osećaj, koji svako ko se u njemu zatekne ima, a to je da je u pitanju jedna vanvremenska metropola u kojoj se život neprestano slikovito odvija, a ona je ta koja traje.