Svetska javnost se prvi put susrela sa radom arhitektice Svetlane Kane Radević  2018.g. u Njujorškom muzeju MoMA u okviru izložbe ‚‚Concrete Utopia: Architectura in Yugoslavia 1948-1980 ”  gde je prikazan bogat opus njenog stvaralaštva.

Ko je bila Svetlana Kana Radević? Mnogi je smatraju prvom damom crnogorske arhitekture, mada možemo slobodno reći da ona nije stvarala samo regionalno već i internacionalno, radeći između Filadelfije, Podgorice i Tokija. Boraveći u SAD-u, Parizu, Japanu, Moskvi, na stručnim usavršavanjima, od svih stranih uticaja probrala je samo ona koja je nisu sprečila da svoju arhitekturu prilagodi sredini i kontekstu.

Rođena je u Podgorici 1937. godine. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a apsolvirala je i Istoriju umetnosti, studirajući oba fakulteta istovremeno. Magistrirala je u SAD-u, na Univerzitetu u Pensilvaniji. Bila je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti i inostrani član Ruske akademije za arhitekturu i građevinske nauke, najmlađa dobitnica savezne Borbine nagrade za arhitekturu (1968), jedina žena arhitekta dobitnik te nagrade i jedini arhitekta iz Crne Gore nagrađen ovim priznanjem. Dobitnica je Trinaestojulske nagrade 1968. godine i Nagrade oslobođenja Podgorice 1992. godine

Radeći u posleratnoj Jugoslaviji, u vremenu koje je bilo obeleženo racionalnom gradnjom i konstruktivizmom, gde se koristio vrlo skroman materijal tj. samo onaj koji je dostupan, Kana je stvarala inovativne objekte i za to vreme prilično avangardne. Sloboda, kojom je Kana pristupala prilikom projektovanja, bila je odlika tadašnjeg opšteg zamaha u arhitekturi socijalističke Jugoslovavije te je ona svu svoju genijalnost i talenat  posvetila ideji progresa.

Mada se i ona, kao i njene prethodnice, susretala sa preprekama koje je nametalo društvo, iako se smatralo da su se žene u posleratnoj Jugoslaviji izborile za ravnopravnost u svakom pogledu. Često se dešavalo da žene arhitekte ostanu bez zasluga za projekte na kojima su radile. Na sreću, tada su postojali i konkursi, gde je stručni žiri odlučivao bez uticaja investitora i prednost davao umetničkom izrazu. Ta činjenica je u mnogome doprinela da Kana prikaže svoj raskošan talenat, učestvujući na konkursima, te dobija priliku da projektuje hotel ’’Podgorica’’ u tadašnjem Titogradu.

’’.. Sudbina arhitekture je dva puta u rukama korisnika. Prvi put kada bira arhitektu, a drugi put u toku eksploatacije objekta. Tim činom ne dobija ili gubi samo istorija arhitekture, već svi mi – korisnici ponajviše.’’

(Svetlana Kana Radević)

Ovaj projekat predstavlja jedinstveno umetničko delo, koje ne samo da nije povredilo prostor u kome je smešteno, već je potvrdilo identitet i atmosferu mesta. Kao niko do tad, Kana koristi novi materijal, formu i sistem gradnje, sa izuzetnim osećajem za meru i sklad. Hotel se nalazi na obali reke Morače i sa jedne strane pruža jedinstven pogled na ušće Ribnice u Moraču. Kana je ovde pokazala svu raskošnost svog talenta, projektovanjem hotela koji je prilagodila nepristupačnom terenu i tako sačuvala autentičnost same prirode, a utisku jedinstva sa okolinom dodatno doprinosi korišćenje moračkog kamena oblutka na fasadama i u enterijeru. Korišćenjem materijala nađenog u neposrednom okruženju i kroz rafinisanu inetrpretaciju duha ovog mesta, Kana približava crnogorsku arhitekturu najsavremenijim tendencijama toga vremena. Za ovaj projekat Kana, kao najmlađa i jedina arhitektica iz Crne Gore, dobija Saveznu Borbinu nagradu za arhitekturu. Takođe je dobitnica Republičke nagrade za arhitekturu Borba i Trinaestojulske nagrade Crne Gore.

Nakon toga počinje uspon u njenoj karijeri kako na domaćoj tako i na inostranoj arhitektonskoj sceni.Nižu se projekti a najpoznatiji su:  Spomen-kompleks na Barutani (Podgorica), hotel ’’Zlatibor’’u Užicu, hotel ’’Mojkovac’’ u Mojkovcu , ’’Leksikografski zavod’’ u Podgorici, Poslovni centar Kruševac u Podgorici…

Njena dela provociraju, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, i iako su kritike bile i pozitivne i negativne, Kana se nije obazirala na to i smatrala je ’’..da suština stvaranja i jeste u tome, jer se tako pokreću stvari, stvara se nova estetika…’’

Kada je projektovala Spomenički kompleks posvećen palim borcima iz Lješanske nahije, (iz svih oslobodilačkih ratova)  na Barutani, kod Podgorice, našla se pred velikim i odgovornim zadatkom. Svesna da pripada tzv. neprogramskoj arhitekturi, Kana ipak odlučuje da  ovakvom spomeniku da određeni program i sadržaj.

’’ Jedan od najtežih projektantskih zadataka je spomenik, jer pripada domenu neprogramske arhitekture. Spomenik je fiksacija određenog čina za neke buduće generacije. Ali to fiksiranje ne znači zaborav. Zato spomenik mora biti uveden u ciklus života. Ja nisam za spomenik koji se doživljava u jednom trenutku intenziviranih emocija, u grču, u patnji, već za jedan kontinuirani doživljaj, za jedno oslobađanje pijeteta i dostojanstva, za jedno osjećanje da život trijumfuje nad smrću.’’

(Svetlana Kana Radević)

Savršeno uklopljen u prirodno okruženje, komunicira sa ambijentom stvarajući atrijum na otvorenom. Memorijal u obliku pet organizacionih celina, zauzima površinu od oko 1.410 metara kvadratnih i obuhvata prilazni plato sa stepenicama, sa kojih vodi staza do tri spomeničke celine koje su posvećene stradalnicima iz tri velika rata.

Prva celina posvećena je poginulima u Balkanskim ratovima, druga rodoljubima stradalim u Prvom svetskom ratu i treća žrtvama Drugog svetskog rata. Centralni spomenik visok je 12 metara i u obliku je šest istih i u vertikali stilizovanih elemenata koji formiraju jedinstveni oblik baklje, ispred koje se nalazi amfiteatar sa betonskim kružnim sedištima.

Na žalost, i ovaj spomenik je kao i mnoga arhitektonska remek – dela na našim prostorima, dugo bio prepušten zubu vremena. Restauriran je na dvadesetogodišnjicu smrti Svetlane Kane Radević i na neki način, njeni sunarodnici su pokazali da je nisu zaboravili. Ostala je upamćena kao Dama koja je znala da gradi a ona sama je živela za arhitekturu, dane je brojala iscrtanim crtežima.