Pripremio: Aleksandar Marković

Originalne skice Spasoja Krunića dobijene ljubaznošću Dijane Adžemović Anđelković i Vladimira Anđelkovića

Kao što smo i obećali, nastavljamo da podsećamo na sedam bardova slobodoručnog izraza, u ovom nastavku predstavljamo vam prof. Spasoja Krunića.

foto MCM639

Spasoje Krunić (1939-2020)

Sve je bitno

Saradnja s profesorom Krunićem nikada se nije ticala samo arhitekture u užem smislu.Bilo da se radi o njegovim kolegama bliskim po godinama i statusu, bilo da su u pitanju mladi arhitekti ili studenti. Za sve je važio neizrečeni Kôd, kog ste se morali pridržavati ukoliko ste nameravali da ostanete u unutrašnjem krugu.Kôd utkan mnogo dublje od godina provedenih na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Kôd čija nepisana pravila vučemo iz iskustva naših roditelja, pa i negde dalje… sve do isprepletenog lanca tradicije, s bezbroj veza i mogućnosti za svaku našu misao, reč, ulogu.

‚‚..I kod klesara i kod tesara i kod tkača, kovača, violiniste, bakropisca, mačeovaca,   vajara, košarkaša, svuda odlučuje ruka. To je ona ruka preko koje se u trojstvu oko – ruka-duh sve zbira i sve prelama…’’-  prof. Milan Lojanica, akademik

 

( ‚‚Pohvala ruci i traganje za duhom oblika’’, iz kataloga samostalne izložbe ‚‚Uvećanje- crteži u galeriji Ozon, Beograd 2011.god.)

Knjigu pravila Kôda- ako nam se dozvoli takva misaona konstrukcija – ljubomorno je čuvao i beskompromisno zadržavao za sebe, verovatno smatrajući da je besmisleno obelodaniti je bilo kome. Ili ste je svesni ili ne.

Kôd bi se nekada odnosio na elementarne zakonitosti inženjerske struke, opšte arhitektonske vrednosti ili na naš odnos prema baštini i prirodi. Neretko, činilo bi se da se sastoji od pravila tipičnih za družine derana iz svačijeg detinjstva. U svakom slučaju, delovao je kao beskonačni sled uzroka i posledica, logičnih, ozbiljnih, ispravnih odluka utemeljenih u džentlmenskom ponašanju i pristojnom vaspitanju.

Nagrada za poštovanje Kôda bila je simbolična, ali neprocenjive vrednosti – dobijali ste dobronameran odnos iskusnih arhitekata i uslovnu podršku za sledeću priliku – saradnju  oko neke izložbe, konkursa, projekta.

Uvek se sve činilo tako jednostavno – ali nikada nije bilo: svaki crtež, svaka ideja, svaki stav, svaka reč – morali su imati smisao.

I to je bila suština Kôda i njegovo jedino pravilo:

U Ahitekturi, kao i u životu, SVE JE BITNO.

‚‚ ..Odlazi naša šank linija, naša prva petorka,
izgubila je nerve, sad nadire rulja s klupa za rezerve…”
(Arsen Dedić, 1986,god.)