Prva prava prestonica sveta

[vc_row][vc_column width="1/4"][vc_column_text]Lisabon iz ugla jednog Lisabonca[/vc_column_text][vc_single_image image="5157"][vc_column_text]Piše: Jose Reis Santos[/vc_column_text][/vc_column][vc_column width="3/4"][edgtf_separator type="normal" position="center"][edgtf_separator type="normal" position="center"][edgtf_separator type="normal" position="center"][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]”Želiš li da doznaš tajne, traži ih u tuzi i radosti’’                                                   (portugalska izreka)[/vc_column_text][edgtf_separator type="normal" position="center"][edgtf_separator type="normal"

5
(12)

Lisabon iz ugla jednog Lisabonca

Piše: Jose Reis Santos

”Želiš li da doznaš tajne, traži ih u tuzi i radosti’’

                                                  (portugalska izreka)

Mnogi od nas su u poslednjih nekoliko nedelja doživeli čudan osećaj življenja kroz istorijski trenutak, onaj u kome ćemo se uvek tačno sećati gde smo proveli dane kada je proglašena globalna pandemija, šta smo propustili i čega smo bili lišeni u tom periodu. Neki ovaj trenutak posmatraju kao period pre korone, očekujući velike razlike između perioda pre i posle. Ako razmišljamo o dugovečnosti, posebno kao organizovano društvo, lako možemo pronaći vreme i mesto nereda, događaje sa intenzivnim uticajem na život ljudi, i urbana mesta u kojima žive. Španska groznica (1918-1919) vraćena je u naše sećanje u svetlu aktuelnih događaja. Na isti način pamtimo i druge kuge, katastrofe, daleke i nedavne ratove, naglašavamo njihov uticaj i posledice, velika većina vrlo traumatizirajuće za ljude, gradove i zemlje. Covid pruža, možda prvi put u istoriji čovečanstva, svetsko iskustvo kolektivnog društveno-ekonomskog debakla koji se deli uživo na svim institucionalnim, ličnim i društvenim medijima. Ovo nije prva epidemija kroz koju Lisabon prolazi. Niti će biti poslednja. Kao grad koji postoji dva milenijuma, koji se izučava desetinama hiljada godina, Lisabon se suočava sa ovom situacijom sa svojim nagomilanim ožiljcima, zalečenih kroz vekove otvorenog izlaganja grudi svetu koji ga poznaje ili želi da ga upozna. Njegov region bio je naseljen još u doba neandertalaca i gvozdenog doba, Lisabon je jedan od gradova kod kog je teško odrediti tačan datum osnivanja. Lisabon je od svojih početaka uvek bio više improvizovana nego organizovana sredina, povezujući svoju urbanizaciju sa stepenom organizacije svog naroda i njegovih vladara.

Od organizovane ljudske zajednice koja postoji barem od 8. veka p.n.e i međunarodnog prepoznavanja iz vremena Feničana, oko Lisabona se učvršćuje njegov utemeljeni mit vezan za Homerovog glavnog lika Odiseja (Odysseus, na latinskom Ulysses), zbog čega ga antički Grk Ptolomej naziva Oliosipon. Kao jedan od starijih svetskih gradova, Lisabon kasnije, nakon Punskog rata, prelazi u ruke Rimljana i postaje važna carska luka sa 100.000 stanovnika koja je predstavljala sigurno utočište putnicima i trgovcima koji su radili na potezu između Sredozemnog i Severnog mora. Kraj Rimske vladavine doneo je period izražene nestabilnosti evidentnog nazadovanja, sa najezdom Vandala, Vikinga, Sueba i Gota, pretvarajući Lisabon u selo. Razvijeni Srednji vek grad je dočekao pod vladavinom Vizigota, koji su već bili pohrišćeni i napravili su uticaj od manjeg značaja, sve dok Mauri (nakon 711.) nisu doneli novi procvat ere ostavivši nam i danas naselja Alfama i Mouraria, lavirinte malih ulica sa uglovima koji su preplavlili al-Lixbûnâ (اليكسبونا), kao i sve drugo što je ostalo od maurskog grada. Lisabon je tada bio deo Portugala, a razlikovao se od ostalih hrišćanskih gradova po kulturalnoj raznolikosti, dočekavši Maure, Jevreje, Hrišćane, Ateiste, svece i mučenike, Slovene i Gote, Latine i Arape kao i slobodne zidare.

U narednim vekovima Lisabon će postaviti temelje prvog istinski globalizovanog grada do 1500. godine, u potpunosti koristeći geografiju, kulturu i nasleđe, pa je tako od Arapa preuzeta veština orijentacije pomoću zvezda (korišćene u pustinjama), od Jevreja preduzetnički duh i znanja o novčanim delatnostima, od Severnjaka veštine navigacije u severnom Atlantiku, od Đenovljana, Barselonjana i Grka veštine vezane za orijentaciju na Mediteranu, a od Holanđana i Italijana – tajne izrada mornarske kartografije. Sva trgovina i učenje, i sve veštine su se stapale u Lisabonu XV veka, naročito tokom vladavine (Princa) Henrija Mornara, koji je postavio temelje za zlatno doba grada: Period otkrića.

Lisabon će tako postati glavno pristanište odakle će portugalski „Nau“ brodovi započeti avanturu otkrivanja morskog puta Indije, kako bi došli do direktnog pristupa tržištu začina i tako prekinuli venecijansku i arapsku hegemoniju. Ovo putovanje će ponovo postaviti grad na mesto jezgra međunarodne trgovine, kao zaštitni znak evropske ekspanzije, aktivno ga svrstavajući u renesansu evropskog duha i vekove hegemonije evropske kulture. Osećaj nadolazećeg novog doba još uvek se može primetiti u novom okrugu Santos, sa malim buržoaskim palatama, u Feira da Ladra (buvlja pijaca koja potiče iz XVIII veka a koja je aktivna i danas), ili u urbanim razvojnim projektima koji su nastali izvan zaštićenih srednjovekovnih zidina, i jedno i drugo prema brdima (Bairo Alto, St. Ana ili Graca) i rečnim obalama. Lisabon je, podsećamo, bio grad iz koga su Bartolomeu Dijaz, Gonzales Zarko, Tristao Vaz Teixeira, Diogo Cao, Bartolomeu Perestrelo, kao i mnogi drugi portugalski kapetani isplovili u okean, gde se Vasko de Gama vratio nakon svog puta za Indiju, gde je Kolumbo prvo pristao nakon prvog putovanja za Ameriku i gde se Pedro Alvareš Kabral usidrio donevši vesti o “otkriću“ Brazila.

Do sredine XVI veka, Lisabon je bio prvi istinski globalni grad na svetu i trgovačko središte, u kome su se nalazili ljudi svih religija i vera, svih slojeva života i statusa. U ovakvom Lisabonu, mogao se osetiti miris voća i začina iz svih krajeva sveta, moliti se raznim bogovima i videti kako grad raste u sjaju i raskoši, kako se i sam širi dobro koristeći pristup resursima za izgradnju novih palata, skladišta, javnih zgrada (kao što je bolnica All Saints, jedna od najvećih u Evropi), brodogradilišta, trgovačkih kuća, crkava i „azulehos“ popločanja širom grada. Lisabon je bio toliko bogat da se počelo sa popločavanjem ulica malim kockama bazalta i kalkara, stvarajući crteže i geometrijske oblike, što je nazivano jednim imenom „Calcada Portuguesa“. Luksuz, u to vreme nedostupan većini tada nerazvijenih evropskih srednjevekovnih gradova, činio je da Lisabon vizualno bude bliži bilo kom rimskom gradu u svom najboljem izdanju. Ovo sećanje, živahnost i kosmopolitski duh Lisabona, u vreme kada su Berlin, Pariz i London samo provincije, veoma dobro je zabeležio nepoznati holandski autor koji je naslikao „Rua Nova dos Mercadores“ kao prvu verziju 5te avenije moderne ere. Zlatna era Lisabona donosi podizanje „Bairro Alto“-a, moderne četvrti ispunjene malim palatama, skrojene za novu buržoaziju, koja je urbanističko planiranje grada od srednjeg veka pretočila u modernizam. U ovom periodu Lisabon postaje grad Damijao De Goje, Garsia de Horte, Isaka Abravanela, Pedro Nunes, Luisa de Kamoesa i Žil Vinsentea, filozofa, pisaca, naučnika, matematičara, zatim Da Vinčija, Tomasa Mura, Lutera i drugih. Ova multikulturalna sredina će, nažalost, biti kratkog veka, jer je Portugal zašao ka fanatizmu u smislu religijskog delovanja, podržavajući kontrareformaciju ultra- katoličkog konzervatizma protiv protestantizma. Ova odluka će doneti inkviziciju u grad, u okviru koje će sve verske manjine (naročito Jevreji) biti progonjene, što će imati razorni uticaj na kulturnu sferu grada, samim tim što će se većina tadašnjih intelektualaca preseliti u neku od uka poput Amsterdama, Antverpena, Londona ili Novog Amsterdama (danas poznatog pod imenom Njujork) koje su bile daleko otvorenije u svom shvatanju raznolikosti.

Lisabon i Portugal, koji su nekada bili mesto istaknute tolerancije i prihvatanja, postaju pobožna zajednica, zavisna od Rima, ultra- katolički i centralistički orijentisana. Miris slobode u Lisabonu polako je nestajao. U tom duhu, a simbolizujući ovaj novi zaokret prema jedinstvenom centralizmu, u periodu od 1580. do 1640. godine, Portugalijom i Španijom istovremeno upravljao je zajednički kralj kao vladar dinastijske unije (Iberijska unija).Pobožni katolik i aktivni branitelj svoje vere protiv protestantizma i neverničkih osmanlija, Filip II bi širio utvrđenja oko Lisabona (kao što je Forte do Bugio, utvrđenje napravljeno na malom ostrvu koje se nalazi na mestu gde se uliva reka Tagus u Atlantski okean) i tako koristio najveći deo datih kapaciteta kako bi stvorio ono što je trebalo da bude poznato kao Nepobediva armada, jedna od najvećih grešaka u istoriji, u kojoj je okupio 130 brodova, najviše portugalskih, i krenuo da pokori Englesku i preuzme krunu kraljice Elizabete, završivši pohod sa katastrofalnim posledicama koje su nam danas poznate. Ovaj događaj, zajedno sa ishodom 30-godišnjeg rata (kada je Portugal ponovo stekao potpunu nezavisnost 1640. godine, pobunom poteklom iz Lisabona), simbolizovao je na neki način učvršćivanje kulturne hegemonije Evrope: protestanti, energični, decentralizovani i inovativni sever protiv konzervativnog, anahroničnog, centralizovanog juga, to je bio trenutak kada je uticaj od Lisabona preuzeo set pridošlica: Amsterdam, London i Njujork. Iako ponovo pod sopstvenom autonomijom, Lisabon neće ponovo videti svetlost povratka u svoje zlatno doba, čak ni kada u narednom veku budu otkrivene tone zlata donešene iz Brazila, od čega će znatne količine biti deponovane u svim baroknim crkvama i samostanima širom grada. Ipak, nasuprot periodu otkrića, u ovom razdoblju bogatstvo se neće raširiti, doći do stanovništva i dati podstrek ekonomiji, već će umesto toga biti sakupljano i kontrolisano od strane vladajuće klase i korišćeno na izgradnju arhitektonskih bravura, lepih za oko ali sa malo društvenog doprinosa, iako su javni objekti za potrebe molitve i masovne indoktrinacije bili obliveni zlatom. Tačno je da je akvadukt izgrađen pomoću ovih resursa, kao i Nacionalni Panteon, ali i najnaprednija opera tog vremena, Ópera do Tejo, otvorena 6 meseci pre poznatog Novembarskog jutra, u godini milosti 1755.

U subotu, na dan Svih svetih, 1755. god. građani su, kao i obično u takvim danima verskog ponosa i groznice bili u crkvi, postavljajući sveće u čast i sećanje na svoje najmilije. Međutim, to jutro je promenilo pamćenje grada i zauvek- za svega par sati- promenilo planove, zaostavštinu i kulturnu baštinu milenijumima duge i isprepletane istorije. Tog 1og novembra, oko 10 sati ujutru, potres jačine 8,7 do 9,0 po Rihterovoj skali, doneo je tragično razaranje koje je retko viđeno u evropskoj istoriji, a naročito u nekom od njenih najznačajnijih gradova. Odmah nakon potresa, reka Tagus se povukla, otkrivši svoje dno i vekovima čuvane olupine, izgubljeno blago i teret. Malo je ljudi očekivalo da će se 20 metara visok cunami obrušiti na grad, noseći okeanske vode dužinom od 250 metara. Kao da ove dve tragedije nisu bile dovoljne, nakon što se Zemlja otvorila i more je prekrilo grad, petodnevna vatra tinjaće iz sveća koje su ranije bile upaljene u znak sećanja na umrle. Nakon ovih događaja, oko 85% grada bilo je uništeno, a prema nekim izvorima procenjeno je da je bilo 90.000 mrtvih (od ukupno 300.000). Među arhitektonskim gubicima su Kraljevska palata i njena biblioteka od 70.000 knjiga, bolnica “All Saints”, Nacionalni arhiv (mnoga svedočenja iz perioda otkrića, o putovanjima de Game i Kolumba), kao i veći deo centra Lisabona i srednjovekovnog grada Manueline. Ovaj zemljotres je bio tako jak, da se osetio na obalama Engleske, SAD-a, Maroka, pa čak i Finske. Zemljotres je podstaknuo mnoge velike filozofe poput Voltera i Rusoa na razmišljanje, a čak je i Emanuel Kant bio fasciniran događajima u Lisabonu, što je sve zajedno sa svim istraživanjima nakon događaja podstaklo markiza de Pombala da se lično angažuje na utemeljivanju seizmologije.

”U subotu, na dan Svih svetih, 1755. god. građani su, kao i obično u takvim danima verskog ponosa i groznice bili u crkvi, postavljajući sveće u čast i sećanje na svoje najmilije. Međutim, to jutro je promenilo pamćenje grada.”

U svakom slučaju, ovo nije bila prva velika prirodna katastrofa kojoj je Lisabon bio izložen. I kao i ranije, Lisabon će preživeti i ponovo stati na noge, ali ovog puta sa velikim zaokretom kada govorimo sa arhitektonskog stanovišta. “Mi ćemo sahraniti mrtve i brinuti se za žive”, rekao je markiz de Pombal nakon zemljotresa, dok je sastavljao tim arhitekata i inženjera koji će obnoviti grad. Obnovu je prvo vodio Manuel da Maia, a zatim Eugenio dos Santos i Mađar Karlos Mardel, njih dvojica su glavni i odgovorni za široke ulične planove za rekonstrukciju centra grada, koji održavaju duh prosvetiteljstva i apsolutističku ulogu njegovih vladara. Rekonstrukcija je bila dugotrajna, jer su bile potrebne godine da se očiste krhotine i postavi novi temelji Baixe. Ovi Pombalinski temelji i nov način gradnje (po markizu de Pombalinu) bili su toliko ispred svog vremena kada je reč o seizmičkim proračunima, da se i danas koriste u oblastima koje su podložne zemljotresima, poput Japana. Bez novčane osnove, ne iznenađuje da je poslednji nivo obnove grada bio Luka Rua Augusta, koja je otvorena 1873. godine. I danas, na brdu Bairo Alto, možemo videti Convento do Carmo, koji svedoči o ovom nikada zaboravljenom događaju u Lisabonu.

Za ostatak teksta, pretplatite se i čitajte nas u print izdanju.

Pretplatite se na Print izdanje br.3

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 12

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR