Prva heroina srpske arhitekture – Jelisaveta Načić

Priredila: Dušica Grozdanović Fotografije: Vladimir Jablanov Prva heroina srpske arhitekture „ Koliko je lepota priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao

4.2
(5)


Priredila
: Dušica Grozdanović
Fotografije: Vladimir Jablanov

Prva heroina srpske arhitekture

„ Koliko je lepota priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao…“

Čuvenu rečenicu izgovorila je Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta među Srbima, koja je kao bleštavi meteor protutnjala arhitektonskom scenom Srbije i za samo 16 godina rada, ostavila za sobom monumentalne i upečatljive građevine, koje i dan-danas odolevaju zubu vremena i izazivaju divljenje  svojom lepotom i gracioznošću.

Rođena je 1878. g. u Beogradu, u bogatoj i uglednoj trgovačkoj porodici Mihajla S. Načića a po ženskoj liniji vodi poreklo iz porodice Ičko.

U to vreme su angažovani isključivo arhitekti iz inostranstva, pa kako se Beograd iz turske kasabe pretvarao u moderan, evropski grad, zahvaljujući povoljnim političkim i ekonomskim prilikama, rasla je i potreba za obrazovanjem domaćih arhitekata. Do tada su srpski arhitekti završavali Inžinjersku školu a od 1863.g. Tehnički fakultet Velike škole, te nakon toga, kao stipendisti odlazili na studije arhitekture po prestonicama Evrope. Kada je 1896. g. osnovan arhitektonski odsek na Tehničkom fakultetu Velike škole, u prvoj generaciji studenata našla se i Jelisaveta Načić. U to vreme, u Srbiji je bilo jedva sedam posto obrazovanih žena i smatralo se da devojke koje žele da se akademski obrazuju, treba da studiraju Filozofski fakultet i da im je mesto među učiteljicama i nastavnicama.

 

Jelisaveta je žarko želela da studira arhitekturu, u to vreme isključivo muško zanimanje, tako da nije nailazila na odobravanje svoje okoline ali se na žestoko protivljenje svoje porodice nije obazirala, već je potrošila sav svoj miraz na školovanje u nameri da sprovede svoju želju u delo.

 

Već u startu je naišla na otpor društva, rodnu diskriminaciju ali se hrabro uhvatila u koštac sa preprekama koje je nametalo tadašnje društvo, ne samo u Srbiji već i u Evropi.

 

Fakultet završava u roku i zapošljava se u Ministarstvu građevine, gde stažira i radi kao tehnički crtač dve godine. Na žalost, nije mogla tu i da se zaposli, jer je Ministarstvo građevine isključivo zapošljavalo muškarce sa odsluženim vojnim rokom. Takvi uslovi nisu je pokolebali, čak je i pisala molbu da odsluži vojni rok, ali uzalud. Uspeva da se zaposli u inžinjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine, gde na lokalu nije bio tako rigorozan zakon i tada počinje njen uspon.

 

Postala je zapažena kada je osvojila treće mesto na konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat grobne crkve Karađorđevića na Oplencu, a prilika da iskaže svoj raskošni talenat joj se ukazala, kada joj je ponuđeno da uradi projekat uređenja Malog Kalemegdana, po nacrtima čuvenog arhitekte Dimitrija T. Leka. Ona tada projektuje dekorativno, barokno stepenište od zelenog kamena, koje se sa savske strane Kalemegdana spušta u Parisku ulicu i dan-danas krasi kalemegdansku tvrđavu.

 

Nakon toga počinju da se nižu projekti, kojima Jelisaveta dokazuje svoj neosporni talenat.

 

Sa svega 27.g. započinje projekat zgrade Osnovne škole „Kralj Petar I“ koji se smatra njenim najuspešnijim ostvarenjem. Ovo remek-delo je projektovano u duhu akademizma ali odstupajući od strogih načela simetrije, prilagođavajući objekat terenu. Bila je to moderna škola, sa električnim osvetljenjem, grejanjem, toaletima, gimnastičkom salom, a najveću pažnju je posvetila centralnom delu sa zasečenom fasadom u čijoj osovini je glavni ulaz a u nivou sprata prozori svečane sale. Pravim izborom arhitektonske i dekorativne plastike i danas pleni svojom lepotom, te je uvrštena u kulturnu baštinu i pod zaštitom je UNESCO-a.

 

Jelisaveta je u mnogim svojim projektima bila prva, pa je tako projektovala bolničku zgradu Prve bolnice za tuberkulozne bolesti, prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke u Prokopu, prve radničke stanove za kolektivno stanovanje u blizini Bajlonijeve pijace…Iako su muške kolege pokušavale da ospore njen talenat i znanje, nije se obazirala nego je hrabro išla dalje. Projektovala je i privatne kuće od kojih se posebno izdvaja kuća knjižara Marka Markovića, iz 1904.g. na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jevremove, koja je nedavno stavljena pod zaštitu države.

 

Takođe se bavila i sakralnom arhitekturom, projektovala je crkvu Aleksandra Nevskog a nastavak gradnje je osujetio Prvi balkanski rat, te je crkva završena dvadesetak godina kasnije, po prepravljenom projektu drugih arhitekata. Jedino je crkva Svetog Arhangela Mihaila u Štimlju u potpunosti sagrađena 1920. g. po projektu Jelisavete Načić.

 

Tokom Prvog svetskog rata, prestaje da se bavi projektovanjem, te pomaže u obnavljanju nastradalih objekata. Ipak, 1913. g. započinje projektovanje terazijskog slavoluka u čast pobede srpskih vojnika u Balkanskom ratu a u saradnji sa Meštrovićem, čija je statua Pobednik trebala biti postavljena u centralnom delu sa predviđenom fontanom. Međutim, Pobednik je premešten na Kalemegdan, zbog zgražavanja tadašnjeg establišmenta. Jelisaveta je uvek jasno izražavala svoja patriotska osećanja pa je zbog natpisa na slavoluku „…nisu svi Srbi oslobođeni…“ 1916.g. deportovana od strane austrijskog okupatora u logor za intelektualnu elitu Nežider u Mađarskoj, gde su, između ostalih bili i Milutin Milanković i Geca Kon. Tamo je i upoznala ljubav svog života, Luku Lukaja, Albanca katoličke veroispovesti, velikog revolucionara, naklonjenog Srbima. Neopterećeni predrasudama, pronašavši srodnu dušu jedno u drugom, ubrzo su se venčali i 1917.g. rodila im se kći Lucija. Luka Lukaj je bio sin bogatog odgajivača ovaca i prodavca vune, te je nakon očeve smrti, nasledio brojna imanja u Albaniji , zahvaljujući kojima se izdržavao. Uz pomoć uticajnog ujaka, Luka i Jelisaveta iz logora pre kraja rata i nastanjuju se u Beogradu. Međutim, porodica pa i beogradska čaršija nisu imali razumevanja za takvu ljubav, pa se par seli u Skadar, gde Luka postaje politički aktivan protiv italijanske dominacije u Albaniji. Bio je jedno vreme ministar u vladi Esad-paše, koji je takođe bio naklonjen Srbima. U Skadru su živeli sve do 1923.g. kada zbog svog političkog angažovanja bivaju proterani iz Albanije, pa mesto konačnog boravka nalaze u Dubrovniku. Jelisaveta se, nakon projektovanja Terazijskog platoa, nikada više nije bavila arhitekturom, posvetila se porodici, vaspitanju i gajenju kćerke.

 

Umrla je 1955.g. a od Srbije nije dobila ni penziju, niti bilo kakve druge zasluge, iako je mnogo dala, kroz svoj talenat, inovativnost i avangardnost, ovom društvu.

 

Za Jelisavetu Načić možemo slobodno reći da je bila žena – revolucionar u svakom smislu te reči. Utabala je staze budućim ženama-arhitektama, svojom smelošću, upornošću da ruši predrasude, borbenošću, pomerala je granice palanačkog načina razmišljanja i u mnogo čemu bila prva. Zauzvrat, bila je izbrisana iz sećanja, izbačena iz kulture, istorije mada se na svakom koraku moglo videti neko zdanje iz njenog bogatog opusa. Tek 2004.g. Beograd joj se bar malo odužio, imenujući jednu ulicu, nedaleko od zgrade sa radničkim stanovima, na Gundulićevom vencu, njenim imenom – ulica Jelisavete Načić. 

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 4.2 / 5. Broj ocena: 5

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR