prof Spasoje Krunić, arhitekt (1939-2020.)

“Što je oblik jednostavniji, to je bliži prirodi i čitljiviji, pokreće više slika i misli, svakom na svoj način, što najviše zavisi od umeća gledanja i arhiviranja viđenog.” (Spasoje Krunić)

Ovo je uvodni citat iz ultimativne monografije “Prostorne metafore” 2017. godine, o radu i životu profesora Krunića. Ko je imao tu privilegiju da sarađuje, u okviru bilo kakvog aspekta delanja u arhitekturi, sa profesorom Krunićem, može da potvrdi njegovu “nultu toleranciju” za sve što ne podrazumeva apsolutno iskrenu i potpunu posvećenost u pristupu radu; od korespodencije u studenstkim danima sa Korbizijeom, a koja je rezultirala objavljivanjem “Atinske povelje” (L’e Corbusier “La Charte D’Athenes”) kod nas, pa sve do prezentacije u “The Phaidon Atlas of Contemporary World Architecture”, kao jedinog autora iz Srbije, i to u dva navrata (Phaidon, London, 2003, 2008. godine).

Sećanja su draga i varljiva, arhitektura dugovečna. I jedno i drugo, profesoru Kruniću ide u prilog.

„Zarad malo radosti potražite u svom gradu lepe kapije i vrata koja će uzvratiti podsećanjem na vaša i tuđa susretanja i rastajanja… Kada vas domaćin, po starom srpskom običaju, ispraća do kapije, on vam pruža dokaze svog poštovanja i želje da vas prati sreća.“

(27. mart 1993. godine, „Eseji o gradu“) Slede izvodi iz intervjua “Stvaralaštvo je usamljenički čin” objavljenog u januaru 2019. godine (magazin “Arhitekta” broj 6)

◾ Da li je arhitektura danas na istoj razdaljini od umetnosti i tehnike, kao nekada, ili je taj balans neminovno poremećen razvojem tehnologije građenja?

Arhitektura je i umetnost i nauka. Šta je više, zavisi od epohe, naravno.

Danas, pogotovo kod nas, ne vredi mnogo trošiti reči, ni vremena, arhitektura je potpuno zapostavljena, i ne razvija se u skladu sa mogućnostima sredine, zbog različitih razloga. Pre svega, nema dovoljno poštovanja prema samom stvaralaštvu. Svi danas smatraju da mogu da rade šta hoće u prostoru. Zbog toga smo verovatno svetski prvaci u divljoj gradnji.

Na kraju, i naša Inžinjerska komora dopušta projektovanje do 800m2 građevinskim inžinjerima koji nemaju ni jedan sat obuke i predavanja o arhitekturi, a kamoli da imaju vežbe.

E to je zločin prvog reda!

Svuda u civilizovanom svetu, pojam „divlja gradnja“ ni ne postoji, jer šta to znači, kako je moguće zidati bez dozvole? Svaki čovek koji plaća porez, kada hoće da gradi na svom zemljištu, nosi projekat na odgovarajuće saglasnosti, ne može da radi šta hoće… jednostavno ne može!

I to je tema o kojoj možemo da lomimo koplja jos 300 godina, dok je tako, nema tu spasa…nama pogotovo.

◾ Kada sagledamo protekli, XX vek, šta biste od obilja pravaca, autora i stilova u arhitekturi, izdvojili kao najznačajnije, čiji dometi i po(r)uke ostaju važni i danas?

Sigurno Ruski konstruktivisti, odnosno njihova shvatanja Moderne. To je jedini pravi događaj u XX veku. Sve ostalo, razni… „izmi“ sve je to veštačka tvorevina.

Blizu toga je ono što je postigao Korbizije sa svojim stavovima i učenjima. Mislim na „Modulor“ i njegove najplemenitije namere da sve ustandardizuje, da sve bude “u moduloru” s tim što, naravno, svi se plašimo uniformisanja, i svi se plašimo monotonije koju ta stvar sa sobom nosi.

Ali nije to opravdano. U prirodi je sve tajna, i odgovori na sve su u prirodi. I danas, postoje životinje koje su savršenije od bilo kojih uređaja koje imamo. Kako slepi miš, a baš se tako lepo i zove, sumanuto leti i na santimetar od zida skreće, u potpunom mraku? Zahvaljujući senzorima koje ima, a mi još nismo u stanju to da ostvarimo… Evo i ja sam nedavno pao, nemam te senzore (smeh).

◾ A kako Vam se čini Vrli Novi Svet u XXI veku?

Tužno je i jadno je…i prazno i žalosno. Novi svet je potpuna zabluda i velika nesreća.

Ja znam da će to izgledati „starački“ jer ja sam sada u osmoj deceniji svog, malog života, ali nije to ni tako malo – ako pamtim okupaciju iz II svetskog rata i ako pamtim sve nevolje koje smo mi svi zajedno prošli, a moja generacija pogotovo, onda gde smo mi zapravo stigli i gde se danas nalazimo, i šta je to što danas može da oduševljava..?

◾ Sadašnja Kina je nešto sasvim drugo nego pre samo tridesetak godina..?

Brzina kojom oni grade je u skladu sa njihovim potrebama i to je jako dobro što su došli dotle. Nisam bio u Kini, ali sam čuo od mojih prijatelja da se na gradilištima pojavi po nekoliko spratova u toku noći, ne znam kako. U urbanim delovima gde se gradi, slika se menja apsolutno svakodnevno. Dakle, njihove potrebe su takve, da se kraj ne nazire.

Ali ne znam šta je tu novo. Vidim samo neko jalovo trčanje za zapadnim predstavama… Čak i ta čuvena kuća Rema Koolhaasa, centralna zgrada Televizije, je potpuno alogična. To je takav zbir alogizama da je to prosto neverovatno.

Šta država u svom prestižu želi da postigne, to je njima jedino jasno. Moguće je da su zaduženi ministri naložili autoru nešto, a onda je on projektovao onako kako je smatrao da je najcelishodnije. Ne znam gde bi se bilo gde u svetu takav objekat mogao smatrati opravdanim, barem ga ja ne vidim kao takvog. Ja mislim da arhitektura mora da služi čoveku i bude primerena tom domaćinu koji je angažovao arhitektu, svejedno da li je u pitanju stan, kuća… jer čovek po prirodi nije spreman da se ponaša rasipnički. Dakle, mora se raditi u skladu sa mogućnostima, a ne u skladu sa onim šta bih ja želeo ili mogao da uradim.

Ja sam se bar tako ponašao celog života i uopšte ne žalim što sam se tako ponašao. Naprotiv, mislim da je to donelo veoma značajne rezultate i da je omogućilo poziciju profesora i mnogo toga što je u mojoj sudbini evidentno.

◾ Ima li mesta danas za jake autorske ličnosti, ili je timski rad neminovnost gde individualizam postaje hendikep?

Bez ličnosti nema ničega.

Amerikanci su prvi pokušali da prave velike timove, uveli su velike timove za sve i svašta, pa onda tim misli… Ne može tim da smisli ništa, može da realizuje! Čak su patentirali, sećamo se vrlo dobro, „oluje mozgova“ („brainstorming“). Postavimo jedno pitanje i potpuno neobavezno razgovaramo, grupa od 20 ljudi, recimo. I naravno, ima i onih koji nešto površno, neozbiljno i neodgovorno kažu, pa se svi smeju… a onda se ispostavi da je time isprovocirana neka misao koja kroz 15 minuta u razgovoru ispliva na konstruktivnoj ravni kao jako dobra.

Pravi stvaraoci ne trpe kontrolu i gužvu. Stvaralaštvo je usamljenički čin. Zato jake ličnosti i ne idu u kompanije.

◾ Da se osvrnemo i na pet potpuno novih konstrukcija montažnih prefabrikovanih sistema, čiji ste autor.

Što se konstrukcija tiče, pored svih čuda koje smo postigli, na civilizacijskom nivou, ja mislim da još uvek nismo dostigli ono kako to rade životinje.

Fantastično je da mi još uvek nismo u stanju da napravimo ptičije gnezdo, recimo… Ono šizofreno „ptičije gnezdo“ od stadiona koje postoji u Kini, to je potpuna zabluda koja se bezobrazno zove „ptičije gnezdo“. Pre je ručna odbrambena bomba ptičije gnezdo, nego što je ono! Jer, ptičije gnezdo je idealna konstrukcija sa idealnom izolacijom… sve to oblepljeno blatom iznutra i spolja, uz potrebnu vlažnost, i da bi bilo potpuno bezbedno…

A kada govorimo o raznoraznim drugim živim stvorovima, koliko su sposobni i šta su u stanju da izvedu, pa, najgluplji od svih stvorova na svetu je čovek! Što se arhitekture tiče, on ništa nije postigao… Ljudska vrsta u tom smislu jako mnogo luta.

Pravi stvaraoci ne trpe kontrolu i gužvu. Stvaralaštvo je usamljenički čin. Zato jake ličnosti i ne idu u kompanije.

◾ Deli li arhitektura sudbinu država ili naroda (ili je sve u ekonomiji)?

Zavisi kako stvari posmatramo. Ne može arhitektura da se gleda izdvojeno od celog konteksta, od situacije u društvu, ekonomskog stanja, od platežne moći pojedinaca i država… Tu se grade i škole i obdaništa, grade se i bolnice i industrija, gradi se mnogo toga, što je izvan moći našeg uvida.

Prema tome, šta je arhitektura zapravo? Manje ili više celovitih definicija ima nebrojeno. Platon kaže da je prostor zbir tačaka. Po meni to je suviše apstraktno, teško bih se mogao složiti da je prostor tek niz tačaka. Meni najviše prija ona definicija koju je svojevremeno Schopenhauer izrekao: „Prostor je ono iz čega ne možemo izdvojiti nešto, a da ne postane ništa.“

Dakle, kada ti iz prostora izvadiš jednu stvar, možeš samo da je uništiš, da je nema više, da je dematerijalizuješ, da ne postoji više. To je meni uzbudljivo i interesantno.

◾ Kako vidite današnju situaciju u našoj sredini, u arhitekturi i uopšte? (važi li Pašićevo „Spasa nam nema, propasti ne smemo…“)

Na žalost, ja mislim da možemo da propadnemo. Najstrašnije je što nemamo ljude, mi smo izgubili resurse, toliko mladih ljudi, da je to jako veliki hendikep. Govorim naravno o gubitku ljudi na nivou XX veka, čak i u XXI, uz ove migracije.

◾ Šta je bio pokretač za aktivno učešće u rekonstrukciji crkve Svetog Marka u Beogradu?

Jedan jedini poziv je bio dovoljan da se prihvatim toga. Kada mi je jedne večeri zazvonio telefon i Starešina crkve Svetog Marka, otac Trajan, me pitao da li bih prihvatio da budem u Građevinskom odboru za završetak crkve Svetog Marka, nisam ni shvatao da je to tako dramatično ozbiljno.

Ja sam rekao da je moj profesor, kod koga sam polagao jako ozbiljan ispit, Arhitektonske konstrukcije I, profesor Petar Krstić, sa svojim bratom Brankom, projektovao tu crkvu. A moj prijatelj profesor Zoran Petrović, radio je ikonostas. Prema tome, ja imam višestruku odgovornost i ja zbog njih, ne smem da Vas odbijem. Bilo je to pre deset godina.

Na Markovdan, 8. maja 2016. godine, na Slavu crkve Svetog Marka, profesoru Kruniću je uručen Orden Svetog Save Drugog Stepena, Srpske Pravoslavne Crkve.

Razgovor vodio
Aleksandar Marković, 17. novembra 2018. u Beogradu