Priča o Jovanki Bončić-Katerinić

[vc_row][vc_column width="1/4"][vc_single_image image="5078" img_size="thumb"][vc_column_text]Priredila: Dušica Grozdanović[/vc_column_text][/vc_column][vc_column width="3/4"][edgtf_separator type="normal" position="center"][vc_column_text]Kada je davne 1913.godine na naslovnoj strani ‚‚Berliner Ilustrierte Zeitung-a’’ osvanula slika Jovanke Bončić u društvu kolega diplomiranih inžinjera, kao prva žena diplomirani arhitekta u Nemačkoj, nije

5
(10)

Priredila: Dušica Grozdanović

Kada je davne 1913.godine na naslovnoj strani ‚‚Berliner Ilustrierte Zeitung-a’’ osvanula slika Jovanke Bončić u društvu kolega diplomiranih inžinjera, kao prva žena diplomirani arhitekta u Nemačkoj, nije bilo Nišlije koji se nije ponosio ovom znamenitom Srpkinjom, rodom iz Niša.

Rođena 1887.godine, od oca advokata, kasnije sudije, Jovanka je od ranog detinjstva čestim selidbama – zbog prirode posla svoga oca – menjala gradove, škole i odrastala u različitim sredinama, čija je kultura i tradicija veoma uticala na formiranje njene ličnosti. Osnovnu školu je pohađala u Požarevcu i Vranju a Treću mušku gimnaziju u Beogradu. Nakon mature, 1905.g. upisuje Arhitektonski fakultet Velike škole, koja je te godine proglašena Univerzitetom. Na kraju četvrte godine studija, 1909.godine dobija stipendiju Ministarstva građevine i odlazi u Darmštat, gde nastavlja studije na muškoj Višoj školi. Diplomirala je 1913.godine kao prva žena arhitekta u Nemačkoj, a u Srbiji je postala četvrta, nakon Jelisavete Načić, Angeline Nešić i Vidosave Nikolić. O značaju ove činjenice govori i to da u Darmštatu, ‚‚gradu nauke”, postoji nagrada koju dodeljuje Univerzitet za posebna dostignuća iz oblasti materijala i geonauke a koja nosi ime ‚‚Jovanke Bončić”, kao i jedna ulica u studentskom kompleksu.

Tokom studiranja u Nemačkoj, Jovanka upoznaje ukrajinskog kolegu Andreja Katerinića, koji joj postaje životni saputnik. Po povratku u Srbiju, zapošljava se u Ministarstvu građevine i prvi projekat na kome radi je rekonstrukcija ‚‚Doma Ankera’’ u Beogradu.

Početkom 1914.godine, verovatno naslućujući kuda vode politička dešavanja u državi, otac je odvodi u Beč a ona se odatle, kasnije sa Andrejom, seli u Rusiju i tamo se venčavaju. U Rusiji često menjaju mesto boravka, pa tako žive u Petrogradu, Moskvi, Rigi, Kijevu, Kozeljevu, te se usled revolucionarnih previranja 1922.godine Jovanka vraća sa sinovima Petrom i Vitalijem u Srbiju, a prati ih Andrej sa najstarijim sinom, sledeće godine. Nastavlja da radi u Ministarstvu građevine a Andrej se zapošljava u Tehničkoj direkciji Opštine grada Beograda. U radu joj je dosta pomagao i suprug. Tokom službe u Ministarstvu građevine odlikovana je ordenom Svetog Save petog reda 1928.godine a deset godina kasnije ordenom Jugoslovenske krune petog reda.

Do početka Drugog svetskog rata, projektovala je mnoga značajna zdanja, koja I dalje izazivaju pažnju i divljenje: Kur salon u Banji Koviljači i Blatno kupatilo, Žensku učiteljsku školu (sadašnji Učiteljski fakultet) u Beogradu, zgradu Veterinarskog fakulteta u Beogradu, bolnicu u Despotovcu, rekonstrukciju gimnazije u Smederevu…

Iako se opredelila za arhitekturu jednostavnih formi, građevine po kojima je ostala upamćena i na kojima je prikazan sav raskoš njenog talenta, projektovane su pod uticajem nacionalnog arhitektonskog stila. Interesantno je da je sa kolegama Anđom Pavlović i Jovanom Rankovićem pobedila na konkursu za idejno rešenje banskih zgrada u Banjaluci, koji je objavljen 1930.godine u beogradskom listu ‚‚Politika” a bio raspisan od strane banjalučkog bana Svetislava Tise Milosavljevića, koji je, takođe rođeni Nišlija….

Zgrade Banske uprave i Banskog dvora su postavljene tako da zatvaraju bočne strane glavnog gradskog trga i arhitektonski ne odudaraju od saborne crkve Svete Trojice, koja se nalazi na centralnom delu trga. Pripadaju akademski standardizovanom nacionalnom stilu, odišu harmonijom, jednostavnošću i umerenom upotrebom dekorativne plastike. Izgled građevina je naglašen svečanim trolučnim portalima koji su istureni iz glavne mase arhitektonskog korpusa. Nad njima su izrađeni balkoni, sa strane ukrašeni alegorijskim skulpturama koje doprinose likovnom rešenju fasade.

Tokom 1941.godine nije radila, da bi joj 1942.godine bili dodeljeni manje značajni zadaci u Ministarstvu građevine. U proleće 1944.godine otišla je na dužnost u Petrovac na Mlavi, gde je izvodila manje radove i dočekala kraj Drugog svetskog rata, posle koga se vratila u Ministarstvo građevine, da bi 1945.godine bila penzionisana.

Sticajem nesrećnih okolnosti, 1966.godine nastradala je u požaru koji je sama izazvala zaspavši sa upaljenom cigaretom…

Jovanka Bončić-Katerinić, žena izvan svog vremena, napredna i talentovana, ostavila je za sobom građevine  koje će se dugo pamtiti a da li smo joj se adekvatno odužili ili smo je prepustili zaboravu? Ako je jesmo zaboravili, postaje li nam to već navika?

Kliknite na zvedicu za ocenu

Prosečna ocena za ovaj članak: 5 / 5. Broj ocena: 10

Trenutno nema ocena! Budite prvi koji će dati ocenu.

office@koloseummagazin.rs

NEMA KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR