Priredio: Aleksandar Marković

Fotografije: Rade Kovač

Milan Vlajčić je od 1970.g. kao novinar i urednik dnevnog lista „Politike“ pisao pozorišnu, televizijsku i radio – kritiku, a od 1985 – 2004.g. bio je stalni filmski kritičar tog lista. Od 2004 – 2017.g. bio je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Suda novinske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), član je Srpskog književnog društva (SKD) i srpskog Pen – Centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI (Minhen), akademija AFUN i PANU. Bio je član međunarodnog žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu. U više navrata, bio je član i predsednik NIN- ovog žirija. Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i knjiga, od „Poprišta“ (Nezavisna izdanja arh. S.Mašića, 1971.g.) do „Zvezdane prašine“ (Dereta, Beograd, 2018.g.)

Ideja ovog magazina je da, koliko je u našoj moći, skrenemo pažnju na arhitekturu koja oplemenjuje čoveka sama po sebi, van konteksta bilo kakve pozadinske priče. Može li se reći da, u magiji filma generalno, ona ima izuzetni značaj koga ljudi najčešće nisu svesni dok gledaju filmove..?

– Ovaj postojeći svet počiva na građevinarstvu, na graditeljima, na arhitekturi…Od rimskih vremena, do danas. Uzimam rimska vremena, jer ono što je starije od toga, Troja i celokupna helenska kultura, to je samo u tragovima prisutno.

Međutim, film kao veliki vizuelni medij, počiva takođe na vizuelnom: film se događa najčešće u postojećem svetu, sem u žanrovima kao što su horor i SF, premda i ti novi , nepostojeći svetovi, počivaju opet na nečem što treba da postoji kao ljudski prostor. Arhitektura to obezbeđuje.

I sad, moram da kažem, prvi put koliko se ja profesionalno bavim kulturom, filmskom kritikom, proučavanjem medija u poslednjih pedeset godina, dakle, prvi put mi je neko postavio pitanje o  odnosu jedne važne stvaralačke discipline kao što je arhitektura, i filma. To je važna veza, koja čak i u svetu dugo nije bila prepoznata.

Krenimo onda hronološki…. – Prvih dvadeset godina od otkrića filma kao medija, pre svega kao medija zabave, film je sa Edisonom krenuo kao cirkuska zabava po kafanama, pod šatrama… gledali su se kratki filmovi, u mraku, preko sistema sočiva.

Međutim, kada je dvadesetih godina XX veka nemi film krenuo sa dramskom strukturom, u Evropi, to su radili autori kao Luj Fejad, kao Melijes, čiji naučno-fantastični filmovi danas izgledaju potresno naivno, ali sjajno, vidimo da je dizajn za film bio od samog početka jako važan.

A kada je film počeo da se bavi postojećim svetom, istorijskim temama, naravno, morao se rekonstruisati taj svet u onom ambijentu u kojem su ljudi tad živeli…

Nedavno sam ponovo gledao film „Rađanje nacije“ Dejvida Vorka Grifita. Na špici uopšte nema oznake ko je biotkzv. „director of scene.“ (scenograf ). Međutim, oni su morali da se snalaze, rekonstruisali su rađanje nacije kroz neke bitke, ogromne stvari su izvedene u ambijentima koji nisu mnogo autentični, ali koji nisu mnogo ni bitni, jer je to tek rađanje filma kakvog mi danas znamo.

Da li je to bilo i svojevrsno rađanje žanrova u filmu?

Žanrovi se javljaju nešto kasnije, jer u nemom filmu nema mnogo žanrova, osim onoga što mi sada prepoznajemo kao komediju, melodramu, pa tragične i istorijske filmove… to je sve u začetku.

Ali tih dvadesetih godina počinje shvatanje značaja nekoga ko se bavi dizajnom filma. A ko bi to radio, nego oni koji proučavaju arhitekturu i ono što danas znači dizajn u celovitom smislu.

Reći ću vam nešto kao anegdotu.

Pre 15-tak godina bio sam sa ženom na Malti, jednom divnom ostrvu, na letovanju. U turističkoj ponudi video sam da je moguć obilazak lokaliteta na 3 km. od prestonice Malte, gde je, za potrebe filma „Gladijator“ Ridlija Skota, izgrađen rimski Koloseum. Ja sam gledao film, ali tada nisam obratio pažnju na ime čoveka potpisanog kao dizajnera produkcije.

Prvo nisam hteo da odem, ali moja žena je rekla da odemo i pogledamo. I tako mi odemo i vidimo šta su oni uradili. Pošto se najveći deo filma događa u Koloseumu, oni su rekonstruisali kompletni Koloseum. Da li su to originalne dimenzije ili je to manje, nije bitno, ali mi smo tamo, hodajući po tim tribinama, onakvim kakve su bile, osetili nešto od duha starog Rima. Obišli smo i podrume gde su se događale sve one pripreme gladijatora, i tu se vidi da je to radio neko ko je proučio do detalja temu, i ko ume da sagradi repliku kvalitetno, jer to nije bilo od kartona, što bi dve kiše uništile, to je ostalo… i kada su završili snimanje filma, gradska opština je shvatila da je to veliki turistički mamac, pa su stavili to u turističku ponudu.

I ko je došao tu, a nije gledao „Gladijatora“, verovatno je dobio želju da ga kasnije pogleda. Ja sam naknadno pogledao ko je to radio, i to je autor koji se zove Artur Maks, čovek koji je dosta sarađivao sa Ridlijem Skotom („Pad Crnog jastreba“, „Prometej“, „Američki gangster“).

 Kažite nam malo više o Arturu Maksu?

– Moram da kažem prvo nešto o samom pojmu tzv. dizajnera, u filmskoj industriji.

Tridesetih godina pojavljuje se izraz „Art director“ – to nije umetnički direktor nego umetnik koji odgovara za scenografiju. Zatim, nastaje termin „Art productiion“, pa i „Art design“. Tri naslova za opis praktično iste delatnosti. A pedesetih godina pojavljuje se drugi termin, koji glasi „Production designer“ i koji, konačno, od sedamdesetih godina, sa pojavom talasa velikih projekata, predstavlja dizajnera koji objedinjuje celokupne produkcije.

I sad, moram da kažem, prvi put koliko se ja profesionalno bavim kulturom, filmskom kritikom, proučavanjem medija u poslednjih pedeset godina, dakle, prvi put mi je neko postavio pitanje o odnosu jedne važne stvaralačke discipline kao što je arhitektura, i filma. To je važna veza, koja čak i u svetu dugo nije bila prepoznata.

Vratimo se sada na spomenutog Artura Maksa, koji je studirao arhitekturu, da bi počeo od pomoćnih poslova na filmu, pokazao se kao talentovan pomoćnik na velikim produkcijama i krenuo da radi samostalno. Kada gledate njegovu filmografiju, tu ima desetine neverovatnih filmova, spomenuću samo „Nebesko kraljevstvo“ (takođe autora Ridlija Skota) o krstaškim ratovima, gde su izvedene izvanredne rekonstrukcije istorijskih bitaka, zamkova i sl.

Ali, prvi veliki čovek koji je udario temelje toj produkciji, bio je Sedrik Gibons, koji je od 1924-te do 1945-te, dakle pune tri decenije, radio samo za MGM (Metro-Goldwin-Majer), jedan od najvećih studija u Holivudu. Oni su imali 15-20 filmova godišnje, tako da je Sedrik Gibons potpisao oko 500 produkcija filmova. Ja to ime pamtim sa špica filmova, koje sam kao klinac gledao, „Ivanka“ i druge velike istorijske filmove, Gibons je bio specijalista za ratne spektakle i istorijske filmove…

Kada hoćeš da radiš filmove na Šekspirove teme, ti možeš da odeš i zakupiš neku tvrđavu ali ti moraš u njoj da napraviš prostor gde ljudi žive, a to je nemoguće, jer ne možeš da intervenišeš na istorijskim lokacijama. Onda mora da se rekonstruiše sve to i da to deluje autentično, ne može da šušti hartija, ne može to da bude blef, to mora da bude fantastično… Naravno, sve te njegove produkcije su nestale. Kada se film završi, to se sruši.

U svetu postoje etablirane lokacije, „rezervisane“ za snimanje filmova na određene teme…?

– Danas postoji nekoliko mesta koja služe za velike produkcije. Recimo, u Maroku se snimaju svi veliki filmovi vezani za budističke teme… Ko ne može da dobije vizu da snima u Kini, kao B. Bertoluči,
on ode u Maroko gde postoje celi gradovi koji izgledaju kao u Nepalu, uz puteve kao one na Himalajima. Naravno, tu je i pustinja i sve ono što obezbeđuje da se tu izvode bitke u pustinji.

Marokanska vlada je tu, izgleda, uložila veliki napor da obezbedi dobre poreske uslove, i to se isplatilo.

Drugo veliko ulaganje ima turska kinematografija. Turska ima Anadoliju, gde nije potrebno mnogo intervenisati, to su ogromni prostori pod šumom, sa selima, bez TV –antena i dalekovoda, naprimer, što je „smrt“ za svaki istorijski film.

Slična zona, kada je srpski film u pitanju, je Deliblatska peščara, gde je, recimo, snimljen film „Ko to tamo peva“. Sve se događalo na obroncima Deliblatske peščare, koja nije samo peščara…

A veliki špageti- vesterni snimani su u Španiji, jer ona ima predele koji odgovaraju Divljem zapadu – malo šuma, pa kamene vrleti i sl. Tamo je Serđo Leone snimao „Za šaku dolara“ i tu svoju veliku trilogiju sa Klint Istvudom.

Pomenimo Britaniju, ona ima veliku dramaturgiju, ima velike istorijske teme iz viktorijanske epohe, recimo. I imaju sve te zamkove. Ali… Englezi vrlo paze, ti možeš da snimaš neku tvrđavu, i da se vereš po obroncima, ali oni paze da niko ne izvadi nijednu ciglu. Pogotovo unutrašnjost, ti ne možeš da uđeš u njih i intervenišeš. Zato arhitekti, produkcijski dizajneri, dođu i snime to (postoje knjige o tome), sve se rekonstruše kao replika, da bi mogla da uđe nova tehnologija, svi ti kablovi i oprema, i da se snimi kao originalni životni prostor.

Isto je i u Americi, npr. Kineska četvrt u Njujorku, ti ne možeš to da tretiraš kao prostor za snimanje, jer je to biznis-zona, koja ne može da miruje. Pa se sagradi za potrebe filma. Martin Skorseze je, za potrebe filma „Kazino“, morao, bukvalno, da sagradi kazino sa hotelom. Poznati filmski kritičar Rodžer Evert, u svojoj knjizi intervjua, ga je pitao zašto je to učinio, a Skorseze je objasnio da ni u jednom postojećem kazinu nisu mogli da blokiraju sve na tri nedelje snimanja, pa su uložili u sopstveni, snimili, i uništili sve – jer objekat je mogao imati samo tu funkciju, da bude kazino, a filmadžije nisu kockari… Ima jedan naš čovek, koji se zove Miljen Kreka Kljaković, koji je legenda u filmskom dizajnu, pošto je studirao  arhitekturu, odlično je poznaje, radio je sa Kusturicom.

Kada hoćeš da radiš filmove na Šekspirove teme, ti možeš da odeš i zakupiš neku tvrđavu ali ti moraš u njoj da napraviš prostor gde ljudi žive, a to je nemoguće, jer ne možeš da intervenišeš na istorijskim
lokacijama. Onda mora da se rekonstruiše sve to i da to deluje autentično, ne može da šušti hartija, ne može to da bude blef, to mora da bude fantastično…

„Podzemlje“ i „Arizona drim“, ali je svetski uspeh postigao filmom „Delikatesen“, Ženoa i Karoa. Tu je izmislio celu jednu „skalameriju“, nemoguću naravno, koja je zbog uglova snimanja i unošenja boja delovala fascinantno i nadrealno. On je sagradio taj objekat za „Delikatesnu radnju“ koja je dobila sve najznačajnije nagrade, a Miljen Kreka Kljaković je postao priznata svetska ličnost.

Ja sam sa njim razgovarao, on ima svoju ogromnu arhivu, i interesantna je priča vezana za film „Tajni prolaz“ Ademira Kenovića, gde se radnja u jednom segmentu odvija u Amsterdamu. Pošto nije bilo moguće blokirati grad za potrebe snimanja, Kreka je u Luksemburgu sagradio kopiju jednog dela Amsterdama, sa kanalima, i to je zadržano , nije srušeno, već je pretvoreno u Luna park. Ne znam da li i danas funkcioniše još…

KRAJ PRVOG DELA