Priredio:
Aleksandar Marković

Čitali ste u prethodnom broju…

• Spomenuli smo i naučnu fantastiku. Hajde malo da popričamo o arhitekturi novih svetova u filmu, ali bih voleo da se ne baziramo na ovome što je danas aktuelno, artificijalno, digitalno stvaranje, već na filmove do kraja ’80-tih.

– Znate, i za te artificijalne, virtuelne svetove potrebno je napraviti sve – nacrte, treba „nahraniti“ memoriju tih kompjutera – jer, svi mi mislimo -Ah, to je lepo, to posle neko dugme pritisne… Ne, to moraš da nahraniš crtežima, da se interveniše, dobra saradnja sa direktorom fotografije… O tome je govorio i Dante Fereti: …moji reditelji su radili sa Vitoriom Storarom, velikim italijanskim majstorom osvetljenja (ne naziva ga kamermanom, već „majstorom osvetljenja“), sa Svenom Nikvistom, velikim švedskim direktorom fotografije (koga je otkrio Bergman), sa Nestorom Almendrosom (meksički direktor fotografije) da ne pominjem velike kamermane, koji su radili na  snimanju „Kuma“…

O svima njima postoje monografije. Svi veliki dizajneri produkcije su imali dobar kontakt sa fotografima, koji je jako važan da bi to delo bilo uverljivo – vrlo je važno gde će pasti senka,
kako će se iskoristiti svetlo. I naravno, film koji ima samo dizajn, a nema dobru priču – propada.

Dejvid Linč je napravio film „Dina“- veliki promašaj, jer se previše zaneo ikonografijom, intervencijom boja i svega, a priča od početka do kraja visi. A kada nema priče, kad nema dramaturgije, kad nema dramskog naboja, kada nema odnosa dobra i zla, kakogod okrenuli, od Biblije do danas, postoji borba dobra i zla, film tada bude samo dobra vizuelna konstrukcija. A takvih ima na stotine.

• Kada smo već u SF –u, koji su Vaši omiljeni filmovi?

– Gledao sam prvu verziju „Blejd Ranera“ a sada i sjajnu verziju Dejvida Vilnera, genijalnog Kanađanina, koji radi za Holivud (ja sam se bojao kada sam gledao tu novu varijantu) ali to je potpuno nova struktura filma – to je decenijama kasnije u odnosu na prvi deo…

Dakle, moji omiljeni favoriti su oba „Blejd Ranera“, zatim, treba ponovo uvek gledati „2001-Odiseja u svemiru“, nije slučajno sam Stenli Kjubrik rekao „Sledeći film ovog žanra će se snimati na Mesecu“…ali neće se snimati na Mesecu, jer nije to važno, on je hteo nešto drugo da kaže, da bude nova uverljivost, ali nova uverljivost se uvek postiže autorskim intervencijama, a ne lokacijom. To je bilo malo narcisoidno, ali tačno.

• A kad smo pomenuli Ridlijevog „Gladijatora“, Džems Kameron je snimio “Titanik“ 1997. godine za 200 miliona dolara, u današnjim parama to bi bilo preko 400 miliona. Ali to je fantastična velika produkcija – on je ceo brod napravio, doduše u manjoj razmeri, ali imao je sjajnog majstora fotografije koji je odabirom uglova snimanja to apsolutno nadomestio. Pogotovo kad snima u tzv. totalu, ni mi ne vidimo prave dimenzije broda, jer njegove dimenzije su u odnosu na – večnost, nebo i more! A kada smo već na njemu, mi samo donekle vidimo dužine npr. tih hodnika, sala, kabina…

Uostalom, to da se napravi manja replika od originala, to se u velikim projektima ne izvodi da bi se uštedelo, već da bi se bolje snašli u prostoru, da bi ga gledaoci bolje sagledali.

Ima onaj divan film Bigasa Lune, koji se zove „Sobarica sa Titanika“, prošao je kod nas doduše dosta nezapaženo, ja sam imao prilike i sreću da ga pogledam – film je izuzetan. Govori se o Titaniku koji tone i sobarici koja je, tobože, spasena sa Titanika, a koja pada u ruke beskrupuloznog tipa koji je predstavlja u nekoj vrsti putujućeg cirkusa. Oni idu po raznim mestima i selima, imaju Titanik od hartije, i   prikazuju sve to… parodija mnogo čega, zaista divan film Bigsa Lune, kod nas je prikazan na Festu, i ni ne znam da li je bio u redovnom repertoaru prikazivan, a eto, ja bih voleo da ga pogledam ponovo.

Kod nas, tako, neki filmovi prođu potpuno nezapaženo, bio je, recimo, to slučaj i sa filmom velikog reditelja Rona Hauarda, nominovan za sedam Oskara.

„Sindarela“ se zvao, po nadimku jednog boksera iz tridesetih godina u Americi, igrao ga je Rasel Krou.

Inače, film je fenomenalan.

Ja odmah drugog dana prikazivanja (bile su to rane devedesete) odem u bioskop „Jadran“, da ga pogledam od 14h, i – bilo nas je dvoje.

Žena na blagajni kaže „Ne mogu da vam prodam karte ako se ne pojavi više niko”. Srećom, naiđe neki mladi par, pa su nam prikazali film.

Događalo se to, mnogi dobri filmovi su nama prosto promakli – neverovatna šteta.

Svi ti trenuci…
„Video sam stvari u koje vi ljudi ne biste verovali. Paljbu ratnih brodova na ramenu Oriona. Gledao sam blještave Ce zrake u tmini blizu Tanhojzerove kapije. Svi ti trenuci nestaće u vremenu, kao suze na kiši.
Vremenu za umiranje…“

(Završni monolog iz filma „Istrebljivač“ – Blejd Raner, Ridli Skot, 1982.

Ekranizovano po romanu „Sanjaju li androidi električne ovce“ – Filip K. Dik)

• Danas su aktuelni Blokbasteri.

Ova „Ad Astra” ima dobru posetu, ja sam bio van Beograda i prikazivala se već sedam dana kada sam otišao da gledam, a bilo nas je sigurno bar 50 gledalaca u sali.

Za glavnog glumca u ovom filmu, Breda Pita, velika kolateralna dobit je što se vidi da je on sazreo kao glumac. Odličan je glumac sada. Veliki glumci u Holivudu su i veliki intuitivni intelektualci.

Dvostruka prevara“, Fenomenalan film, zašto ga pominjem? Kada je davao intervju, on je rekao: „Ja sam taj scenario pisao u 12 verzija, 11 puta sam davao prijateljima da mi čitaju, Džon Milijus i drugi, dok se nisam odlučio za ovu, dvanaestu verziju.”

• A kod nas?

Naš Bata Stojković, šta je on sve znao! Ja nisam imao tu neku želju da se družim sa glumcima, ali negde tamo sredinom osamdesetih godina, moja žena napravi intervju sa njim, za „Nezavisne novine“, i nešto kasnije počne naše druženje. Sećam se, krajem osamdesetih godina, održavale su se kosmajske  „Slobodarske svečanosti“, to je sada pretvoreno u manifestaciju „Srpski film“, tu smo se sa njim družili od jutra do mraka, zapravo do kasno u noć, a svakog jutra na doručku, u 7h, izgledao bi sveže, on je imao tu neverovatnu energiju, posle sat-dva spavanja bio je oran za novi dan. Ali njegove priče o životu, o radu, sa rediteljima, nikad na ivici trača, nego ono ljudsko, gde smo svi malo grešnici, o Saši Petroviću, o Dušku Kovačeviću – on je obožavao Duška Kovačevića,  oni su bili iz poštovanja stalno na „Vi“…

„Hoću da se družim sa pametnim ljudima”, govorio bi mi. „Moramo da se družimo češće!“ Ali kada sa njim sedneš dva sata, pa  to su neverovatne priče! Veliki glumac. Takav je bio i Gaga Nikolić.

Pre petnaestak godina sam napravio monografiju o njemu, jer je dobio nagradu „Pavle Vujisić“ koja predviđa obavezu da o Laureatu izađe kritička monografija.

Prvo nisam hteo, odbio sam ga kada me je pitao. Rekao sam: „Gago, ja radim u dnevnim novinama, to je za mene veliko opterećenje, a ja sam malo dokon tip. Ja volim da leškarim i da lenčarim, nemam ja te energije…“

Posle mesec dana, sretnem Batu Stojkovića koji mi kaže: „Slušaj, čujem da pišeš knjigu o Nikoliću!“ Ja opet „Ne, ne!“, „Moraš, kaže on.“ „Zašto? Ja sam čovek iz trećeg reda bioskopa…“ Bata kaže: „On
je naš!“ I ubedio me, napisao sam knjigu „Uzvodno od Džimija Barke“.

• Sećamo se oštrog pera Milutina Čolića, koji nije štedeo bardove našeg glumišta u svojim kritičkim osvrtima na neka ostvarenja tadašnje filmske hiper-produkcije.

Ja sam napisao u toj knjizi o Gagi, da u njegovoj biografiji ima trećina filmova u kojima je on bio suvišan! Mogli su da budu loši i bez njega…

Ali to je tako. To se događa i u Holivudu, samo na jednom drugačijem nivou.

Šta je kod nas uvek bio problem: oni svi uskoče u projekat, naši  scenariji se rade „iz prve ruke“.

Pomenuti Martin Skorseze, ja pamtim kada je konačno dobio (stalno je bio u nominacijama) Oskara za film kod nas preveden kao „Dvostruka prevara“, gde igraju Džek Nikolson i mali Di Kaprio. Fenomenalan film, zašto ga pominjem? Kada je davao intervju, on je rekao: „Ja sam taj scenario pisao u 12 verzija, 11 puta sam davao prijateljima da mi čitaju, Džon Milijus i drugi, dok se nisam odlučio za ovu, dvanaestu verziju.

Kod nas, ljudi napišu jednu verziju, bez razrade, nikakva dramaturgija, ništa, to se događalo i najboljima… Mnogi naši scenariji bili bi tri puta bolji da je neko uspevao da ih pročita i dotera (što se radi svuda u svetu). Pa samim tim i filmovi.

Trodelna „Arhitektura u sinemaskopu“ nastala je iz razgovora vođenog 30.
septembra 2019. godine. Ostala su mi mnoga pitanja za koja ne znam kome bih mogao da ih postavim sem Milanu Vlajčiću. Recimo, da li film „Ko je ubio „Liberti Valansa“ tretira kao klasični vestern, ili u njemu prepoznaje filmski traktat o američkoj demokratiji..?

Ali to su teme za neke druge prilike, i neke drugačije magazine, ovo je prvenstveno bila priča o   prožimanju arhitekture i filma.

Redakciji KOLOSEUMA bila je privilegija što nam je doajen filmske kritike, po sopstvenom priznanju “čovek iz trećeg reda bioskopa” posvetio dragoceno vreme i poverenje.