Priredila: Dušica Grozdanović

 Šetajući ulicama Beograda, ne možemo a da ne primetimo predivne murale, koji krase fasade zgrada, stubove mostova…Neki zadivljuju svojom autentičnošću a neki nagone i na razmišljanje…Ko stoji iza potpisa Pijanista?

Andrej Josifovski-Pijanista (1990) – nakon završenih osnovnih studija na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2012), završava master akademskih studija na istom fakultetu (2014) i trenutno je student doktorskih akademskih studija.

Asistent je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu od aprila 2015. godine za užu naučnu, odnosno umetničku oblast Arhitektonske konstrukcije, materijali i fizika zgrada na Departmanu za Arhitektonske tehnologije.

Profesionalno angažovanje usmereno je na ispitivanje arhitektonskih konstrukcija nedestruktivnim metodama.

Učestvovao je na velikom broju stručno – umetničkih manifestacija i konkursa među kojima treba izdvojiti da je kao član radne grupe i kao student dobio specijalno priznanje na 23. međunarodnom Salonu urbanizma u Beogradu za projekat Novi modeli stanovanja za ugrožene u poplavama u kategoriji studentskih radova, a sa istim radom je dobio specijalnu preporuku saveta Salona arhitekture u martu 2015. kao arhitektonski događaj godine za projekat Novi modeli stanovanja za ugrožene u poplavama u kategoriji studentskih radova. Kao deo autorskog tima osvojio je drugo mesto za projekat “10:90 FUTURE STOCK” za predstavljanje Republike Srbije na 16.Bijenalu arhitekture u Veneciji 2020.

Foto: Lična arhiva

Osnivač je i umetnički direktor Internacionalnog Runaway festivala ulične umetnosti, dobitnik nagrade  ”Fresh talent” za murale oslikane na Ostružničkom mostu u Beogradu, dobitnik prve nagrade  ”Youth hero” u oblasti umetnosti i kulture.

Oslikao je veliki broj murala u zemlji i inostranstvu, izlagao na jedanaest kolektivnih i pet samostalnih izložbi, među kojima treba istaći  ”Face au mur” u Kulturnom centru Srbije u Parizu, Bijenale arhitekture u Veneciji, gde je predstavio svoj rad ”Zlatni kontejner” kao i samostalna izložba  ”Pijanista – pet godina na ulici” zid i delo u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, gde je predstavio i svoju monografiju pod istim imenom.

MURAL KAO SAVREMENO ORUŽJE KRITIKE DRUŠTVA

Fasade Beograda je ulepšao velikim brojem murala, na kojima se nalaze naši poznati sportisti, glumci, javne ličnosti, koji se ne plaše da iznesu svoj stav o pojavama u društvu, kritički i pravo u lice. A ulica je pravo mesto, jer je ulica zapravo život, mesto susretanja i mesto svih bitnih dešavanja… Kroz razgovor sa Andrejom, pokušaćemo da predstavimo ovog mladog umetnika, arhitektu, heroja ulične umetnosti…

◾ Kada se kod Vas pojavila želja za oslikavanjem fasada?

Još dok sam bio mali, zidovi su me privlačili da na njima nešto nacrtam, ali i tada je to bilo kažnjivo. Moji roditelji nisu baš imali razumevanja za tu moju sklonost. Studije arhitekture su kasnije učinile da na zidove gledam ne samo kao na strukturallnu komponentu jedne fizičke celine, već i kao eksterijernu pojavu, karakterno svojstvo koje građevinu čini jedinstvenom. Arhitekte u projekat unose svoje emocije i zašto  onda, one ne bi imale svoj svoj spoljni odraz. Tako je počelo oslikavanje fasadnih zidova…

◾ Kako je okolina reagovala na takav vid umetnosti? Da li ste imali podršku nekih institucija kulture?

Sve što zapada za oko svojom lepotom oplemenjuje ljude i čini ih srećnim. Uglavnom su stizale pohvale na moju adresu i to me je radovalo jer je to bila potvrda da je ono što radim dobro. Kada je reč o institucijama, rekao bih da tamo baš i nema mnogo razumevanja za moje stvaralaštvo, naprotiv, po njihovom držanju, to što ja radim ne spada u domen kulture i verovatno će tako ostati sve dok se ne naredi drugačije.

◾ Da li je za Vas slikanje murala nešto više od umetnosti crtanja?

◾ Poznati ste i kao osnivač uličnog festivala oslikavanja fasada- RUNAWAY STREET ART Festival. Možete li nam nešto više reći o tom projektu, kako se rodila ideja i kakve poteškoće nailazite tokom realizacije festivala?

Runaway festival je zamišljen kao jedno kulturalno dešavanje, koje ima za cilj promovisanje uličnog zidnog slikarstva. Besparica je ono što čini da se kultura gasi i progresija toga je rapidna. Izdvajanja za kulturu i umetnost su simbolična i jedino entuzijazam stvaralaca – umetnika čini da ona opstaje.

◾ Pored murala, veliku pažnju javnosti ste skrenuli na sebe, postavkama instalacija koje su inspirisane ” zlatnim dobom ” u kome živimo. Da li smatrate da umetnost treba i da kritikuje pojave u društvu, a ne samo da godi oku?

◾ Sarađivali ste i sa kolegama u inostranstvu, kakav je tamo odnos javnosti i čelnih ljudi prema ovakvom vidu umetnosti?

Otvorena društva imaju pozitivan stav prema novinama, zbog toga stalno i napreduju. Evolucija čovečanstva je jedan kontinuirani proces, a sa tim u vezi je način izražavanja emocija, tako da birokratski aršini i mere mogu biti samo kočnica kulturalnom progresu. Negde je odnos prema umetnosti i kulturi liberalan, a negde kao i kod nas prilično rezervisan. Zbog toga ponekad pomislim da nije slučajno što sunce putuje od istoka prema zapadu.

◾ Šta vas inspiriše, kako birate likove, teme koje ćete naslikati?

Ideje mi se spontano rađaju jer moje misli su slobodne i  zato uvek gledam da i moji murali i postavke slobodno izražavaju  ono što osećam. Aktuelna dešavanja su uvek u žiži mojih interesovanja, jer ona nas ili vode napred ili vraćaju nazad. Ne smatram sebe prorokom, ali mislim da imam prava da prikažem ono što vidim, a svako je slobodan da mu se to dopadne ili ne.

 

◾ Koji Vam je mural najdraži?

Mural koji je inspirisan romanom “Zovem se Akiko” posvećen devojčici koja ne želi da, apriori, prihvata ustaljene obrazovne šeme izražavanja, već na zadatu temu odgovara potpuno neočekivano i umesto da  nacrta neki zimski prizor ona sa klupe razvejava iscepkane papiriće.  Uvek mi je drago kada me nešto vrati u detinjstvo, jer za mene je to bilo vreme kao iz neke bajke.

 

◾ Kao arhitekti, kakav utisak na Vas ostavlja ekspanzija gradnje u glavnom gradu, posebno u užem gradskom jezgru koje je jedan svojevrsan istorijski i kulturni spomenik?

Bolje je da to ne komentarišem jer bih mogao da kažem i neku ružnu reč.

 

◾ Mladi ljudi retko dobijaju priliku da izraze svoje mišljenje, da li smatrate da na prilike ne treba čekati već ih treba stvarati?

Neki ljudi stvaraju prilike, a drugi ih ili koriste ili propuštaju. Ja svakako ne želim da zavisim od drugih kada je o prilikama reč.

 

Foto: Lična arhiva